Од стиха до инцидента

Послушали сте песму од које сте се најежили, растужили, запали у апатију, осетили мржњу или вас је обузео бес? Многим заљубљеницима у музику ово се дешава практично свакодневно. Музика као моћна уметност у човеку може да изазове и најбурнија осећања, али и да произведе неке необичне, непредвидиве, контроверзне, па чак и кобне реакције. Као најчешћа „жртва” слушања појединих песама и албума наводи се популација у тинејџерском раздобљу. Поруке песама, омота албума, живих наступа и видео-спотова појединих састава и извођача деценијама уназад предмет су оштрих критика делова јавности.

Најблаже речено, необичне последице текстова песама нису ствар новијег датума. Још педесетих година прошлог века Дин Мартин имао је проблема због песме „WhamBam, ThankYouMa’am” , која је оцењена као „сугестивна песма”, која омаловажава жене. И Били Холидеј се нашла на удару јавности због обраде нумере Кола Портера „LoveForSale”, због протеста родитеља, (углавном из сиромашнијих слојева друштва), да ова песма промовише проституцију и да ће то лоше утицати на њихове ћерке.

Са експанзијом рокенрола, шездесетих година, највеће проблеме имале су управо и највеће звезде. Због безброј примера да „кваре омладину”, пријава родитеља због наслова и речи песама као што су „LucyInTheSkyWithDiamonds” или „SympathyForTheDevil”, али и неких изјава Кита Ричардса или Џона Ленона, „Стонси” и „Битлси” су се током те деценије борили не само са оптерећујућом популарношћу већ и тешким бременом етикетирања да су „ђавољи адвокати”. Не треба заборавити ни Боба Дилан, или „Дорсе” који су, такође, због свог понашања и текстова песама оптуживани да „подстичу омладину на анархију и неморално понашање и ширење суицидних идеја”.

У каснијим деценијама десио се помак, нажалост, у негативном смеру. Панк и нови талас донели су потпуно нов начин размишљања, стил облачења и понашања код омладине широм света, a резултат је често био озбиљне последице по појединце, расистички испади, улични протести... Групи „Секс пистолс” чак је одбијена виза и тако онемогућени наступи у САД током 1978. године, због страха од могућих нереда.

Ветеран хард рок и хеви метал сцене Ози Озборн готово од почетка своје каријере суочава се са чињеницом да га многи доживљавају као уметника који посредно заговара насиље, самоубиство, узимање наркотика... Његови ранији перформанси на сцени али и многе песме оцењене су као сугестивне. Бивши фронтмен групе „BlackSabbath” 1986. године нашао се и на суду, због песме „SuicideSolution” („самоубилачко решење”) са његовог првог соло албума, „BlizzardofOzz”. Наиме, родитељи извесног Џона Маколума, тинејџера који се убио у тренутку слушања ове песме, тужили су Озија, тврдећи да је управо његова музика узрок трагичне смрти њиховог сина. Британска звезда бранила се тврдњом да „певати о нечем није исто што и пропагирати то” као и податком да „SuicideSolution” заправо представља омаж преминулом певачу састава AC/DC Бону Скоту. Овај случај окончан је у Озијеву корист, с обзиром на то да је Мaколум од детињства патио од тешког облика депресије и да је оцењено да песма као таква није директно утицала на његово самоубиство.

Отприлике у исто време, и састав „JudasPriest” био је на оптуженичкој клупи због оптужби да је њихов албум „StainedClass” подстакао једног младића на самоубиство.

Последње две деценије, због нереда, проблематичног понашања фанова или појединачних инцидената, Мерилин Менсон, Еминем, групе „Guns’n’Roses”, „Prodigy”, „RageAgainstTheMachine”, хипхоп суперсастав N.W.A. и многи други били су готово редовни „гости” насловних страна, и то не само музичких магазина.

Занимљиво је да су и наизглед узорне поп-мегазвезде, за какву се представља Мадона, изазвале буру реакција. Неколико Мадониних спотова („LikeaPrayer”, „JustifyMyLove”, „WhatItFeelsLikeForaGirl”) цензурисано је или чак забрањивано на појединим ТВ станицама, због посредног или (по некима) отвореног пропагирања насиља, сексуалне промискуитетности, и антихришћанских сцена.

Због великог броја песама са експлицитним и потенцијално сугестивним текстовима Америчка асоцијација издавачке индустрије је 1986. године, под притиском Родитељског музичког истраживачког центра, увела обавезно етикетирање омота логом „ParentalAdvisory: ExplicitContent” (у преводу: Савет родитељима: експлицитан садржај) свих албума за које се процени да би на било који начин својим текстовима могли да утичу на понашање слушалаца. Последице „анатемског” црно-белог лога осетио је велики број бендова који се баве оним жанровима музике који се често априори сматрају потенцијално „проблематичним” (међу којима су и хипхоп, рок и хард рок, хеви метал, панк и многи други поджанрови).

Са друге стране, уследио је период када су чак и тотално анонимни састави преко ноћи постизали велику популарност управо због чињенице да су на „црној листи” издавачке индустрије, па је права армија младих почела да слуша бендове које су доживљавали као своје хероје. Иако се овај вид покушаја да се утицај текстова песама сведе на минимум и даље стриктно примењује, он је у ери неконтролисаног ширења Интернета и свеопште доступности информација прилично изгубио на значају.