Зашто „делије” нису „звездаши”?

На дан утакмице Црвена звезда – Бајерн, 25. октобра 2007, у првом колу Лиге Уефе, у новинама се појавило следеће саопштење:

„Затечени одлуком да су нам заставе забрањене на Карабурми у знак протеста смо изашли напоље и показали јавности колико људи стоји иза тих застава и колико нам оне значе. Позивамо све Делије и звездаше да нам се придруже јер заједно морамо да се изборимо да на нашем стадиону опет гледамо спектакле какве смо до сада правили. Сматрамо да застава не може никога да повреди, као ни кореографија, бубањ... Зато смо решени да истрајемо у нашим протестима уколико се ово иживљавање буде наставило.”

Шта је старије: фудбал или навијачи

„Спортски журнал”, одакле је преузет овај навод, упознао је читаоце да им се то  обраћа навијачка група „Делије Север”. Оваквом њеном потезу претходила је наредба Министарства унутрашњих послова да се због безбедности не уносе заставе с моткама и остали навијачки реквизити.

Сврха овог разматрања није да улази у то шта је исправно у наведеном случају, нити да понавља оно што већ и врапци знају, него да укаже на нешто што је до сада измицало пажњи.

Погледајте другу реченицу саопштења: позивају се све Делије и звездаши?! За кога навијају звездаши је јасно, а за кога су, онда, Делије?

Наравно, сви знамо да су то „највернији навијачи Црвене звезде”, они за које је „Звезда живот, а остало су ситнице”. Али, зашто онда у свом називу немају име „свог” клуба?

Исто је и с навијачима Партизана. У називу Гробари нема имена клуба који „воле као очи своје”. И данас нема ниједне навијачке групе која држи до себе, а да није пустила себи на вољу и измислила неко име, које само по себи нема никакву везу с клупским називом.

Обратите пажњу на други део наведене реченице: „да опет гледамо спектакле какве смо до сада правили”. Дакле, сврха није чак ни навијање, него „спектакли какве смо до сада правили”. Чини се да су лончићи побркани.

Партизан је прекјуче играо на Бањици против Рада у, како рече његов тренер Јокановић, нефудбалским условима, пошто је домаћин кажњен да игра без публике. Да ли је то одговарајућа казна није тема овог текста, него схватање, које се увек понавља у оваквим приликама, а гласи: „фудбал се игра због навијача”.

На страну што се у фудбалу то не запитају кад на утакмицама у првенству државе не дође ни сто људи. Или, да ли је одговарајући фудбалски амбијент кад у полуфиналу националног купа Партизан, коме овог пролећа руже тако цветају да их има за извоз, на његовом стадиону против Баната гледа, како пише на званичном клупском сајту, „око 2.000 сведока”.

Суштина је у следећем: прво се појавио фудбал, па пошто је био занимљив почели су да долазе гледаоци, а онда се некима од њих из ко зна ког разлога један тим допадао више од другог и настадоше навијачи.

А како су тек ствари окренуте наглавачке кад тренери и играчи позивају публику да им буде 12. играч. Уместо да за своје паре ужива у игри или бар проведе пријатно време од гледаоца се тражи да „остави срце на трибини”.

Да је јадан тим који не може да победи без притиска из публике указао је још 1924. у листу „Спортиста”  пионир фудбала у Србији Милан Мата Миодраговић. Питао је чему та екипа да се нада сутра кад буде играла у гостима, где ће њен противник имати бројније или бучније присталице?

Навијачи, наравно, могу и треба да утичу на игру, али тако што ће аплаудирати за добре потезе, а звиждати због лоших. Онда ће њихов играч бити чврсто на земљи и свестан свог учинка.

Има случајева да навијачи одлуче да свих 90 минута аплаудирају својима. Тако се десило да један Звездин фудбалер десетак пута центрира и никако да погоди неког саиграча, али сваки пут добије пљесак. И како онда човек да не помисли да је играо одлично?

Данашњи навијачи су, руку на срце, и доста оштећени. Тренери и играчи више не објашњавају игру, па да они с трибине могу да знају шта се дешава на утакмици. Образложења су данас типска: побеђује се кад се „испоштује” договор (не каже се какав), а губи се кад се – не „испоштује”. Нерешено, канда, бива кад се договор делимично „испоштује”.

Клупска војска

У недостатку ауторитета навијачке групе су стекле још једну важну улогу у клубовима – постале су извор моћи. Оне су својеврсна клупска војска и ко нема њихову подршку тешко ће опстати на власти у клубу. Њихова наклоност се придобијала од бесплатног пуштања на утакмице до разних других повластица које су довеле до тога да за неке може да се каже да им је професија – навијач.

У Црвеној звезди је чак било и случајева да су неки којима је до клуба више стало него играчима упадали на тренинг и „утеривали памет у главу” првотимцима. На жалост, данас је и сам појам навијач готово поистовећен с појмом хулиган. Али, о томе је већ много писано, па нема потребе да се понавља и овде.

Обратите пажњу, међутим, на Звездин север или Партизанов југ, а исто важи и за трибине осталих навијачких група. У мору застава не види се или, да не грешимо душу, ретко се види – клупска.

Уместо ње шарене се заставе разних навијачких група, које, истина, уносе богатство боја, али какви су то навијачи који не машу заставом клуба него заставом која представља њих, њихову навијачку групу? Испада да им утакмица служи да скрену пажњу на себе, да изведу припремљени „спектакл”, који има своје дражи, али нема везе с фудбалом, а сам клуб потискује у други план.

Иван Цветковић