Стварно, може ли Звезда да пропадне?

Нико, вероватно, не очекује да Црвена звезда може да пропадне. Такво схватање може да буде и добро и лоше.

Добро, јер улива самопоуздање да се решава задатак који има решење. Лоше, јер чему мозгање кад неће пропасти.

Када велики упадају у животну опасност

Велики упадају у животну опасност када се промене околности у којима су постали велики. То могу да буду промене у друштву, на пример промена државног уређења, могу да буду чисто спортске, рецимо, промена система такмичења, могу да буду мешовите, као увођење професионализма уместо аматеризма...

Цех оној првој врсти платили су наши предратни клубови. Неки су нестали када је Југославија окупирана и распарчана, а неки када је ослобођена и обновљена. У Београду су угашени БСК, Југославија и БАСК, у Загребу Грађански, ХАШК и Конкордија, у Сарајеву САШК и Славија, итд.

У Чехословачкој су пре рата главни супарници били Славија и Спарта. После рата је Славију истиснула Дукла, послератни војни клуб, која је после распада Чехословачке пала у нижи ранг такмичења, док је Славија поново постала конкурент Спарти.

Прва првенства код нас су играна по куп-систему и у такозвано уже такмичење за државног првака су улазили прваци подсавеза (Београдски, Загребачки, Љубљански, Сплитски, Суботички и Осјечки). Када је уведено лигашко такмичење онда је без загарантованог представника остала прво Суботица, а потом и Осијек.

У првом послератном првенству свака република је морала да има бар једног представника. После тога је било шампионата без клубова из Црне Горе, Словеније и Македоније.

У Западној Немачкој су се до 1963. за првака државе борили прваци регионалних лига. У првој Бундес (Савезној) лиги за Бајерн није било места. А кад је ушао у њу врло брзо се пробио у врх и постао најуспешнији немачки клуб у историји (од 21 титуле само једну је освојио пре њеног оснивања). Нирнберг, такође клуб из Баварске, био је укупно девет пута првак, а од тога само једном у Бундеслиги (1968).

До 1965, укључујући и предратно доба, код нас су се као прваци смењивали клубови из Београда, Загреба и Сплита. А онда је уведен професионализам, не баш прави, али довољан да после Олимпијских игара 1964. наши прволигашки фудбалери нису могли да играју за такозвану олимпијску репрезентацију све док се Међународни олимпијски комитет залагао за аматеризам. И у прва два првенства професионалаца у нашој земљи прваци су били Војводина и Сарајево – брже су се привикли на нове услове. Звезда је потом брзо ухватила прикључак.

У Холандији је професионализам уведен 1954. У првих девет послератних година Ајакс је био шампион само једном (1947), а онда је почело његово златно доба. Од 2000. године, када су на Западу завладала правила Европске Уније (да не набрајамо овде какве су све промене тиме настале) завладао је ПСВ. Рачунајући и овогодишњи шампионат у коме је већ победио АЗ клуб из Ајндховена је од десет могућих освојио чак седам титула.

Пресахла моћ републичких перјаница

Врло је поучно и шта се дешава у бившим југословенским републикама. Клубови који су некада били њихове перјанице углавном су изгубили водећа места.

У првом шампионату самосталне Македоније (1993) Вардар је био првак без изгубљене утакмице (27 победа и седам нерешених). Победио је и у наредна два, онда још 2002. и 2003, а ово ће му бити шеста сезона без титуле првака.

У Босни и Херцеговини је Сарајево било најмоћнији клуб (када је основано 1947. у њега су по наредби пребачени најбољи фудбалери Жељезничара). За седам година, узимајући у обзир и ову, колико се игра заједничко првенство БиХ само је једном постало шампион (2007).

У Црној Гори је Будућност била водећи клуб. У првом самосталном шампионату је тријумфовала Зета, а у другом Будућност, која се у овогодишњем за титулу бори с Могреном који јој је одмакао два бода. Подгоричани засад ниједном нису освојили куп.

Од свих републичких великана најгоре је прошла Олимпија. Била је првак у прве четири сезоне независне Словеније, а онда не само што више ниједном није била шампион, него се чак и расформирала. Обновљена је, кренула је од најниже лиге и наредне сезоне се враћа у Прву лигу.

Изузетак је, наизглед, само Хрватска у којој, према очекивању главну реч воде Динамо и Хајдук. Рачуне им је помрсио само Загреб 2002.

Зашто се променио однос снага? Последица политичких промена.

У време Југославије Олимпија, Вардар, Будућност, па и Сарајево су били својеврсне репрезентације својих република. Због тога је тамошњи виши интерес био да ти клубови узимају најбоље што тамо успева.

По распаду Југославије изгубила се потреба да било који клуб буде битнији од других, јер зашто би у својој држави био „државнији” од других клубова? Изузетак је Хрватска захваљујући Туђмуна. И за његовог живота се није крило да је Динамо (то јест ХАШК Грађански, па Кроација како му је по жељи председника државе мењано име) „државни клуб”.

С нестанком велике Југославије промениле су се прилике и у Србији. Остало је супарништво Црвене звезде и Партизана, а од осталог ни камен на камену.

До 1966, до Брионског пленума, када је практично почела децентрализација Југославије, било је златно доба Партизана. Иако је формално одавно био одвојен од ЈНА и даље је преко свог руководства (генерали) био везан за њу.

Када је Југославија почела да се рачва у шест рукаваца у сваком од њих је један клуб имао бољи проток.

Тада је Црвена звезда и надмашила Партизан. Али када су нестале те друштвене, економске и политичке околности она је наставила као да се ништа није променило после 1991. Штавише, изгледа да до дана-данашњег то није потпуно ни схватила.

Звезду од пропасти не могу да спасу ни држава, ни бизнисмени, уколико не нађе човека који ће знати шта да од кога може да тражи и шта да ради с тим кад то и добије. И, разуме се, да живи с клубом.

У својој историји Звезда је имала такве људе. На пример, Слободана Ћосића, који јој је ударио темеље и почео да је зида. Или др Александра Обрадовића, који ју је повео ка професионализму, али је закукурикао пре него што је свануло, па је 1964. платио због тога. Или Владимира Цветковића, који се у пословима великог клуба сналазио као риба у води.

Иван Цветковић