Држава не треба да спасава Звезду

Звездина бољка нису лоши резултати. Већ од наредне сезоне слика би могла, што се тога тиче, да буде много ведрија.

Бивши европски првак је у невољи због огромних дугова. Питање је како да нађе паре да преживи.

Имена добротвора уклесати у стадион

Трагање за кривцем на овом месту не би никуда одвело. Зато ће овај текст бити посвећен томе како да клуб дође до пара – у кратком року и под оваквим условима какви јесу.

У управи Црвене звезде су били и биће углавном бизнисмени. До сада је њихов задатак био да нађу спонзоре, то јест неког ко ће клубу да да паре.

А зашто су онда они у управном одбору? Ако треба да се куца од врата до врата док се неко не смилује да помогне бившем европском прваку онда би свако од нас могао да буде у Звездином руководству.

Дакле, први извор свежег новца: председник и чланови управе.

Изузимајући прво поколење фудбалера, оно које је водио Рајко Митић, сви остали су играње за Звезду наплаћивали. Наравно, некада су своте биле смешне у поређењу с данашњим, али и сто долара је пре неколико деценија вредело много више него сада.

Постоји оваква анегдота. Када је Шекуларац почео да игра за први тим видео је како остали играчи добијају коверте. Др Александар Обрадовић је удовољио његовој радозналости објаснивши му да су у њима паре које су Звездини фудбалери зарадили. На питање зашто их и он не добија „технико” му је казао да је још млад, па оно што заради шаљу његовом оцу. На то је Шеки одговорио: „Онда нека вам игра мој отац”. Од тада је и најмлађи играч у тиму почео да добија коверат.

Дакле, други извор свежег новца: играчи, како бивши, тако и садашњи.

Још један важан разлог за то: да нису играли у Звезди нипошто не би постали то што су постали. Једини којима је клуб дужник опет су играчи из прве генерације. Ем су играли из љубави (репрезентативац Предраг Ђајић је био и први економ), ем да нису били такви асови ни Звезда не би постала Звезда.

Прилог Црвеној звезди треба да дају и они који њене утакмице гледају без улазнице, они које је о свом трошку клуб водио и по земљи и по иностранству, они због чијих је „незаборавних спектакала” платио Уефи позамашне паре.

И уместо свог дуга Звезди не би требало да потурају меницу са списком онога шта су све урадили за њу. Па и треба да јој помажу! Зар да играч тражи захвалницу зато што се ознојио играјући за Звезду?! Дакле, трећи извор свежег новца: „Делије” и остале навијачке групе.

Има и много јавних или добростојећих личности које умеју да се хвале да су „звездаши”. Ти политичари, глумци, певачи, адвокати, лекари, итд, такође би требало да дају прилог за опоравак свог клуба.

Дакле, четврти извор свежег новца: јавне личности.

То, разуме се, не би била позајмица, него поклон. У знак захвалности и да се ти доброчинитељи не забораве Црвена звезда би на свом стадиону могла да постави спомен-плоче с њиховим уклесаним именима. Онако како се цркве одужују својим приложницима или као својевремено Народно позориште у Београду.

Клубу може да се помогне и на други начин: добровољним радним акцијама (бесплатна редарска служба, сређивање трибина за утакмицу и после ње, итд), продајним изложбама (ту би се исказали сликари, вајари и остали пријатељи клуба с уметничким нервом), концертима и представама чији би приход ишао Звезди...

А ми остали – према свом губеру. Обични навијачи и љубитељи фудбала који су куповали карте за утакмице довољно је да наставе тако.

Буде ли Звезда чекала да се донесе овај закон, а укине онај, стекну услови за ово и оно, да се нађе неко други ко ће да да паре (као купац, инвеститор, спонзор) може да буде доцкан.

Кад почну паре да се прикупљају, кад се крене из дебелог минуса, онда ће лакше да се нађу људи који ће из пословних разлога да сарађују са клубом.

Ако они који тврде да воле Звезду завуку руку у џеп, али свој, онда ће она зачас да се дохвати зелене гране. А ако је љубав само на речима, на „кореографији” с трибина и чекању да се неко сети да је брука свих нас да европски првак пропадне, онда ће славни болесник тешко опет да стане на своје ноге.

Да бајку, макар и крваву, не замени аутопсија

Држава не треба да спасава Црвену звезду. То не би било добро ни за саму Црвену звезду, јер би после тешко скинула са себе белег државног мезимчета.

А и држава би се нашла у небраном грожђу. Онда би свако с пуним правом могао да тражи да га она спасава. Да и не говоримо о томе у каквој би се ситуацији нашла власт која би дала паре за спас клуба кад за помоћ вапи толико гладних уста.

Треба бити опрезан и с калемима из иностранства. Оно што даје плодове у Барселони или Манчестеру, не мора да рађа и у Београду. А треба избећи и остале грешке да ову Звездину крваву бајку не замени налаз аутопсије зашто је европски првак искрварио.

Било би врло корисно да се проуче наше старе сорте. Рецимо, како су били уређени и како су радили Београдски спорт клуб и Спорт клуб Југославија. Због њих је и настао израз „вечити ривали”, који се после рата пренео на Црвену звезду и Партизан.

Иван Цветковић

Крај