Амбалажа као најбржи отпад

Последица интензивног индустријског развоја од средине прошлог века јесте нагло повећање производње робе широке потрошње, а са њом и повећање количине амбалаже, која врло брзо постаје отпад. Готови производи такође, али после нешто дужег времена. На тај начин у животну средину се пребацује велика количина разног отпада. Развијене земље су, међутим, одавно схватиле озбиљност проблема. Управљању отпадом посвећена је ништа мања пажња него поступцима за добијање нових материјала. Развијани су најефикаснији системи за његово разврставање, транспорт, депоновање, рециклирање. Управљање отпадом у овим земљама сматра се једним од најозбиљнијих задатака власти на свим нивоима.

У многобројним текстовима, који се ових дана могу наћи у штампи, наведено је да Србија данас представља земљу чије су јавне површине готово затрпане смећем. Тако је проблем отпада доспео у центар пажње јавности и по „популарности” готово достигао политичке, криминалне или спортске теме. Рекло би се, почињемо да се бавимо овим проблемом – да чистимо Србију. То је најавило и ресорно министарство.

Али чини се да је много више оних којима је запуштена, хаотична домовина милија. Због тога са огромном зебњом учествујемо у акцији „Очистимо Србију”, јер је она, по почетним активностима, нешто сасвим друго. Први пут озбиљније се излази на терен, усвојени су одговарајући закони, у току је формирање неколико регионалних депонија, најављује се увођење школског предмета екологија. Шта је још неопходно? Инспекцијска служба заправо мора прерасти у еколошку полицију, бројнију и опремљенију. На тај начин биће идентификовано више починилаца еколошких прекршаја. Они морају и да буду врло строго кажњени. Без тога ова акција неће бити успешна. Јавне површине које су у највећој мери угрожене (на пример простори поред саобраћајница и прилази насељеним местима) морају се перманентно чистити. Увођење предмета екологија у школе је добро, али не и довољно за едукацију деце и омладине. Треба организовати акције у којима ће млади непосредно учествовати. Јер сигуран сам да неко ко једном нешто почисти и увери се у лепоту чисте околине, на јавну површину неће бацати отпатке и неће дозволити да то уради неко други. Коначно, ако се има у виду да су данашњи републички и локални руководиоци углавном политичари, а не стручњаци, и за њих би требало организовати кратке, али ефикасне курсеве из екологије и хемије животне средине.

Председник секције за хемију животне средине Српског хемијског друштва, члан научног одбора Европске асоцијације за хемију животне средине