Напорно удварање је слађе

Дизајнер Мирко Илић ће вечерас у београдском СКЦ-у отворити концерт Панкрта, састава који је пре 30 година наступио на његовој самосталној изложби. Пред концерт ће бити представљени стрипови са тадашње изложбе, а у уторак, у 19 часова у галерији "Хаос" Мирко Илић ће представити цртеже "од пода до плафона" на изложби "Штапом по песку". Он живи у Њујорку, где је покренуо Мирко Илић Corp. студио за графички дизајн и 3Д компјутерску графику (1995). Био је супервизор процеса редизајна "Политике". Сматра да је наш најбољи дизајнер Славимир Стојановић, а у Београд ће довести Адама Таханија, једног од 34 најутицајнијих људи у свету путовања да испита и овај терен. Илић је ексклузивни консултант креативног тима филма "Тамо и овде" српско-америчке копродукције у режији Дарка Лунгулова, чија промоција је заказана за 13. децембар у галерији "Озон".

Иако Вас у дужем периоду није било овде, у последње време долазите све чешће.

То вам се више чини него што заиста јесте. Чисто је као суза да нисам хтео да долазим у Србију за време Милошевића. У мојој глави, тим доласком бих га официјелно потврдио. Једно време сам долазио јер се то мојој мами јако свиђало, док је била жива. Мене јако веселе ти некакви паметни, млади људи, који се баве дизајном или другим креативним пословима, па имам осећај да им можда могу некако помоћи.

Имате ли осећај да сада некога потврђујете?

Сада потврђујем демократију.

Неколико наших политичких партија има у називу реч демократска. Слажете ли се да су све заиста такве?

Сви који долазе из комунистичких земаља знају да су све те земље, пошто су имале та нова, измишљена имена, увек у предзнаку имале оно што нису заиста представљале. На пример, демократска република. Нит’ је демократска, нит’ је република. Све су имале неки назив као СССР или СФРЈ, а у тим називима је било нешто што никада није профункционисало. Већина тих ваших странака је покупила тај штос, па су заправо оно што нису.

Шта ћемо видети у "Хаосу"?

Реч је о галерији цртежа, а ја заправо немам скоро никакве цртеже. Једини цртежи које ја данас радим су скице, које настају пре него што покажем клијенту оно што је коначно у компјутеру. Одлучио сам да поставим и два монитора који показују тродимензионалне илустрације, онако како изгледају у финалном облику и планирао сам да изложим све скице за те илустрације, иако 60 или 70 одсто није реализовано. Увек радим две, три скице за једну илустрацију, тако да ће их бити 400, 500. Биће постављене и по поду и по зиду, људи ће то газити, изгулити, а остатак ће бити бачен у смеће.

У чему је поента тог уништавања?

Мени је цртеж успутна ствар, важно ми је оно што се објави. Ја нисам уметник, не негујем свој цртеж и не вреднујем свој рад на нивоу оригинала. Више ме занимају моји радови када су објављени. А можда је то још увек тај мој панк. Дођите на изложбу, уништите радове. Сећате се, и на панк концертима публика је била мање или више деструктивна.

Шта то значи да сте на почетку каријере "настојали елиминисати присуство руке"?

Штампа је тада била лоша, све је изгледало бледо, мусаво, а ја сам желео да ми цртеж изгледа лепо. Као да је одштампан. Веселило ме је да урадим нешто што изгледа савршено, што значи да нема грешака, нема лепљења, а с друге стране нисам хтео да показујем страст у потезу. Није ме занимала страст у потезу, мене је занимала памет у изразу. Мање емотивно, више осмишљено. Јер, цртачка емотивност не функционише у политичкој илустрацији. Она мора бити хладна и погађати тачно у центар.

Шта тренутно радите?

Управо преговарам са немачким "Шпиглом" који од мене тражи осам илустрација и насловну страну о Олимпијским играма у Кини. Они желе да покрију све спортове, али ја нећу радити спортисте, него ћу узети војнике чувене теракота армије, па да сви спортисти буду ти војници. Да дижу теракота утеге и да машу теракота заставама...

Друга илустрација коју покушавам да осмислим је за амерички "Плејбој" јер тамо радим серију илустрација о људској сексуалности, и за "Бон апетит" магазин радим илустрације поводом увоза свежих сирева у Америку. Велика ствар коју сада радим је и дизајн за ресторан у Даласу Чарлса Палмера.

Како бисте на пример, сада илустровали преговоре о Косову?

Не знам. Ту постоје два, три основна проблема. Ако неко хоће да оде, не можете га задржати. Сви они који су се растали, које су деца оставила, то знају. У противном, тај однос ће се спустити тако ниско да на крају нећете моћи ни да разговарате. Начелна друга претпоставка је да ако једна група људи може отићи, да ли онда и друге људе треба пустити да оду. Требало би размишљати у смеру – количина слободе коју дајем и количина слободе коју узимам. И треће, да је Србија успешна и богата као Швајцарска, нико не би хтео да оде.

Неке примедбе на редизајн "Политике" односиле су се на коментаре да је апстрактан, софистициран. Да ли је намера била и привлачење нове публике?

Да. Проблем свих новина у свету је да умиру са својом публиком. Друго, људи се навикну и на батине, па им оне недостају кад их нема, па су тако навикли и на "Политику", али нико не схвата да се она променила 100 пута. Није то софистицирано него чисто. Нема додатка јелима, нема вегете, нисмо трпали зачин у јело које само по себи мора бити добро. Све што људи говоре о изгледу, можда се више односи на садржај. Изглед и садржај су мало у раскораку. Више пута сам поновио да ја могу сашити нову хаљину, али ако се та особа не купа, хаљина ће после десет дана смрдети. Ја не могу да идем около и да купам људе.

Колико су Вам понекад напорни клијенти?

Клијенти су увек напорни и то је њихов задатак. Однос са клијентом је као удварање некоме. Много је слађе када је напорно. Најгора верзија је платиш, па добијеш. Сваки клијент доноси нешто ново. У последње време радим ресторане. Ако два ресторана имају идентична имена, исту храну, а ја имам два различита разговора са власницима, урадићу различит дизајн. Важно ми је да видим како се мој клијент облачи, како седи, како се понаша. Информација о њему је битна и може ми променити начин размишљања о том задатку. Некад видиш да немају укус који ти одговара, понекад ме одвуку у минимализам, па видим да ми то на крају и одговара... Управо су те мале игрице, плес у двоје подстицајни, чине ме бољим дизајнером и усмеравају мој мозак у правцу у којем можда не бих кренуо. Ако полазите само од себе, увек ћете производити исте резултате.