Кад је криза – радио

Душан Машић (42), менаџер пословног развоја Би-Би-Сија за Европу, новинарством је почео да се бави 1989. у Омладинском радију Б 92. Био је новинар сарадник, скупштински извештач, ратни репортер, уредник информативног програма Радија Б 92, извештавао је за Глас Америке, био први директор Анема, консултант за електронске медије...

– Пре две и по године урадио сам нову стратегију радија Би-Би-Си за Србију и за то време од некадашњих три посто слушалаца дошли смо на десет посто. Дакле, пола милиона људи старијих од петнаест година у Србији долази у контакт са Би-Би-Сијевим програмом током недељу дана захваљујући двадесет и једној локалној радио-станици у исто толико градова. Од њих је наш најважнији партнер Накси радио у Београду (у сваком граду имамо само једног партнера и више емитера). На националном нивоу партнер је РТВ Б 92, а имамо и три онлајн портала. То је ставило Србију на високо место у оквиру Би-Би-Сија јер се мало који светски сервис може похвалити таквим напретком у последње две и по године, и то без значајних финансијских улагања – објашњава Душан Машић.

Каква је Србија као радијско тржиште?

И даље је једна од најнеуређенијих у Европи. Број станица које постоје отежавајући је фактор и разлог зашто радио-станице не могу да послују онако како би требало. Са друге стране, чињеница је да пет година после такозваних реформи овде и даље разговарамо о томе како приватизовати општинске медије и како угасити пиратске станице којих тренутно, по подацима Ратела, има 130 у Србији. Тако имате легалне станице које се труде да законски послују у потпуно нерегуларним условима, где им је фактички држава највећи  непријатељ, а они јој плаћају месечне надокнаде које нису безначајне. У том кругу највише губе слушаоци којима радио-станице не могу да пруже оно што им треба, а економска криза чини да је све још теже.

Како ублажити ефекте економске кризе?   

Мој мото је „Кад је криза – радио”. То је медиј којем се људи окрећу кад су земљотрес, демонстрације, поплаве... У овој економској кризи највише су страдали билборди, затим новине, па тек онда телевизија и радио. Предност радија је у томе што је јефтин, јер ће сви оглашивачи прво да крешу велике ставке у свом буџету. Нажалост, овде људи не размишљају о предностима радија и о томе колико он може да им помогне да њихова порука стигне до оних којима је намењена за неупоредиво мање новца него што плаћају рекламу, на телевизији, рецимо. На томе морају да пораде радијска индустрија и маркетиншке агенције којима је радио довољно небитан јер троши само четири посто укупног буџета. Слично је и у Енглеској, где се на радио троши шест посто буџета, али тамо један проценат рекламног буџета износи сто милиона фунти годишње. И још нешто, у Енглеској има мање радио-станица него у Србији, а тржиште је по економској снази педесет пута јаче. Овде нема помоћи док се не ураде ствари по  основним правилима индустрије и професије, а не да неко у једној ситуацији примењује одређене стандарде, у другој ситуацији каже „не постоји политичка воља да се то промени”, у трећој каже „то је наслеђе прошлости“... Би-Би-Си је заиста спреман да помогнемо свима који желе да пронађу своје право место у Европи и да постану равноправни партнери на европском тржишту. Зато се претходно неке ствари морају урадити како треба. Неке ће то да заболи, неке ће оптеретити, неке ће спречити да не оду у затвор, али нешто мора да се уради. Јер како странцу да објаснимо да је овде пиратском радију запечаћен контејнер у којем се држи предајник и да ако би поломио тај печат може да иде у затвор, а он онда не ломи печат него пробуши нова врата на контејнеру и укључи тај предајник. Невероватно је то што овде неко може да смисли (и да му се ништа не деси). У Србији су питања одговорности и универзалних људских вредности нешто у чему највише каснимо.

Колико медији могу да помогну?

Они су ту кључни. Вредности за које треба да се залажу видећемо кроз двадесет година у школи, на улици, у скупштини... Докле год се читаво друштво таблоидизује те вредности неће моћи да дођу на своје место. Овде се пре два дана више разговарало о томе зашто треба спустити ролетне,  потпуно или само деломично, док Београдом пролази потпредседник САД него да ли ће Србија постати члан ЕУ и када ће учитељи, лекари и попови бити цењени као некада. Раније се знало да треба красти и убијати, а данас се на „немој да убијеш” постави питање „чекај, а кога”, или на „немој да крадеш” пита – „колико”. Та релативизација свега, па и то да неко може да емитује програм и да не мора да буде легалан, држи Србију на ивици Европе. Нико не треба да нас уводи у Европу, него Србија мора да каже да прихвата вредности које постоје и које су сасвим природне. Мој омиљени графит „Ко овде не полуди, тај није нормалан“, нажалост, и даље је актуелан као и реченица коју је својевремено рекао афрички дипломата: „Где логика престаје, Србија почиње.“ Док те ствари сами не променимо, нема ни Би-Би-Сија који ће то да промени – иако са програмом на српском који овде слуша пола милиона људи покушавамо да доведемо и те свари на право место.