Излечење наркомана могуће је и без батина

Свакога јутра у улици Теодора Драјзера број 44 у Београду, у Специјалној болници за болести зависности у јавности познатој као „Драјзерова”, на јутарњем састанку лекари су и јуче „пребројавали” пацијенте: данас пет нових, троје рецидивиста… Извештај се мења, али нема дана да се не реферише о макар једном, два, а буде и по пет нових пацијената у једном дану. Дакле, гужва.

У овој најпознатијој државној установи за лечење наркомана, по речима директорке, примаријуса др Јасне Дараган-Савељић, неуропсихијатра, лечи се око 12.000 наркомана, углавном из Београда и околине. Наркомани се лече у још три центра и то у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу. Прецизних података колико наркомана живи у Србији нема. Према аналитичкој студији „Здравље становника Србије од 1997. до 2007. године” 17,1 одсто одраслог становништва је пробало таблете, а марихуану 3,6 процената. Ова статистика делује сувопарно у односу на податак да око 80 особа годишње у Београду умре због предозирања дрогом. Методе „лечења” батинама у центру при манастиру Црна Река код Рибарића узнемириле су јавност.

– Физичко кажњавање и батине не лече наркоманију. Свештеник наводи да он има 35 процената успешно излечених пацијената, а да је тај проценат у нашој болници свега један одсто. Та изјава би била смешна да се не ради о тако озбиљним стварима –каже др Дараган-Савељић.

Ко долази на лечење у Специјалну болницу за болести зависности, поред толико разних алтернативних установа, која нуде чудесно излечење, питамо директорку ове установе.

– Они који се јављају у Драјзерову најчешће су хероински зависници, али то не значи да је то најзаступљенија дрога. У много већем проценту пацијенти злоупотребљавају марихуану и екстази, али се не јављају на лечење. Раније су се на лечење зависници јављали после дугог наркоманског стажа. Од тренутка настајања зависности до почетка лечења је пролазило пет, шест па и седам година. Последњих неколико година стижу много раније, некада и после само годину дана зависности, што даје веће изгледе за излечење, јер што је наркоманско искуство краће, пацијент је мање оштећен у физичком, психичком и социјалном смислу – каже наша саговорница.

Типичан профил наркомана који стиже у Драјзерову на лечење могао би да се сведе на следеће карактеристике: најчешће долазе са родитељима, у просеку имају између 21 и 22 године, средњошколског образовања, средњег социјалног статуса, најчешће неожењени, живе са родитељима и чешће су мушкарци. Наравно, међу пацијентима и у овом часу у Драјзеровој улици је знатан број оних који су у више него зрелим годинама. Пратеће болести наркомана су преносиве болести и обољења јетре, највише хепатитис Це.

Да излеченог наркомана нема, заблуда је која најтеже погађа лекаре, који су животни век провели борећи се са овом болешћу.

– Има излечених наркомана, али тај проценат нико не може да вам каже са потпуном научном тачношћу. Када чујете да се неко „фрља” са процентима успешно излечених наркомана, будите сигурни да он нема појма о лечењу наркоманије – каже др Драган-Савељић.

Она каже да се у Специјалној болници за болести зависности, у складу са усвојеном стратегијом Министарства здравља, наркомани лече на исти начин како се то ради у европским земљама или у Америци.

– Постоје прецизни и бројни протоколи како се лече наркомани, којих се ми стриктно придржавамо. То подразумева прво добровољни пристанак пацијента на лечење. Лечење се одређује према дужини и врсти зависности, али и према другим факторима, као што су структура личности и пратеће болести. Лечимо их одређеним лековима и социотерапијски, што значи подразумева да породица буде активно укључена. Породица понекад не прихвата да се укључи, па је и лечење мање ефикасно – објашњава др Драган-Савељић.

По њеним речима, тешко је објаснити шта је успех. Није само довољна апстиненција, потребан је низ других промена, које ће спречити поновно враћање дроги.

– Пацијент мора да промени понашање, да има посао, комуникацију са породицом. Комплетно лечење траје најмање две године. Почетна фаза је када се јави у диспанзер и тада се процењује здравствено стање пацијента и степен зависности. Потом се тимски одређује врста протокола, да ли ће се лечење одвијати амбулантно, у диспанзеру или у болничком одељењу, где се врши детоксиковање. За то је довољно од 12 до 15 дана. После тога следи интензивна психо-социо терапија и праћење пацијента годину дана. Међутим, и током наредне године, пацијент се везује за установу и даље контролише. Тек после две године ако је пацијент успешно прошао све ове фазе лечења можемо да кажемо да је завршио лечење. Морам да кажем да је наш проценат пацијената који одустаје од лечења испод 30 одсто – каже наша саговорница.

У приватној руској клиници „Др Воробјев” у Земуну лечење болести зависности почиње детоксикацијом, затим следи најтежи део– отклањање психичке зависности. Лекари примењују и аверзивну терапију која подразумева буђење равнодушности, па чак и мржње према конзумирању опијата, као и психотерапију, акупунктуру, масажу и рехабилитацију.

Према речима др Игора Бољбуха, главног лекара у овој установи, циљ овог комплексног лечења је постизање осећаја одвратности према наркотицима и алкохолу, као и емоционалне стабилности, доброг расположења, радне дисциплине…

– За две године, колико наша болница постоји у Београду, лечили смо 600 пацијената и резултати су веома добри. Не можемо прецизно говорити о процентима оздрављења јер је зависност хронична болест, па је тешко прецизно говорити о томе – објашњава др Бољбух, анестезиолог-реаниматолог и психијатар-нарколог.

Лекари др Воробјева, при лечењу, примењују комбинацију уникатне методе овог чувеног руског стручњака и, како кажу, осталих успешних светских метода за лечење болести зависности. Оно што издваја њихову установу од осталих је, између осталог, и метода безболне детоксикације.

– Приликом детоксикације битно нам је да пацијент не осети бол, да сан и апетит буду нормални, као и да је добро расположен. Тако се јавља поверење према докторима. Детоксикација се обавља комбинацијом лекова, а за сваког пацијента се изграђује посебна шема. Овај процес траје три, четири, а у најтежим случајевима пет дана. Када се пацијент„растане” са опијатима, обично се нагло повећава жеља за узимањем дроге, што се назива патолошком опсесијом. Важно је да се она потисне веома брзо, специјалним терапијама за уклањање жеље – објашњава наш саговорник.

Друга, најважнија, фаза јесте лечење психичке зависности, тачније „брисање” жеље за дрогирањем. Како каже др Бољбух, бесмислено је убеђивати пацијента да су наркотици зло и да бежи од тога, док у њему свака ћелија говори да је то нешто слатко, нешто феноменално. Из тог разлога, како каже наш саговорник, ови стручњаци користе специјалне процедуре, тачније (/slika2)комбинују коришћење специјалних медицинских апарата, медикамената и информативне психотерапије. Специјални апарати уклањају патолошку асиметрију која омета нормалан рад мозга. Код зависника, превелика активност десне хемисфере генерише нестабилност, напетост, жељу за наркотицима. Истовремено, лева хемисфера не може да обезбеди самоконтролу и дисциплину. Успостављањем равнотеже долази до побољшања расположења, стварања осећаја одговорности, смањења потребе за опијатима… Другим уређајима се смањују таласи који су одговорни за узнемиреност, а повећавају они који изазивају осећај задовољства. Истовремено се стимулише и лучење хормона задовољства. Информативна психотерапија подразумева упознавање пацијената са сликама патње и смрти наркомана, док им са друге стране пуштају слике које асоцирају на здрав живот који је пред њима уколико престану да се дрогирају. Као резултат овог третмана јавља се равнодушан однос према наркотицима.

– Већ после недељу дана пацијенти губе жељу за опијатима. Онда почињемо активну психотерапију, и то индивидуалну и групну – истиче др Бољбух.

Цело лечење траје годину дана, а пацијенти сваких месец дана долазе на психотерапију и често се раде лабораторијске анализе присуства дроге у мокраћи.

-----------------------------------------------------------

Опречна мишљена о метадонској терапији

У „Драјзеровој” има пацијената који су на метадонској терапији, која увек изазива опречна мишљења, јер се пацијентима даје замена за хероин. „Метадонска терапија има своје место после добре процене и испуњења медицинских индикација. Метадон је синтетички опијат који се даје зависницима, да би се заситили опијатски рецептори у мозгу, а користан је и омогућава нормално функционисање. Пацијент нема апстиненцијалну кризу него нормално функционише, може да ради, не чини кривична дела” наводи директорка др Јасна Дараган-Савељић.

-----------------------------------------------------------

Уградња „блокатора” забрањена у Србији

На клиници „Др Воробјев“ не примењују методе уградње такозваног „блокатора” који неутралише дејство дроге. Уградња такве врсте имплантанта није дозвољена у Србији.

– Постоји одређени препарат под именом „налтрексон“ који блокира, тачније неутралише деловање наркотика. Особа која узме дрогу у комбинацији са овим леком неће осетити деловање опијата. Као крајњи степен заштите нашим пацијентима прописујемо овај блокатор, али у облику таблета– каже др Бољбух.

Оливера Поповић – Јелена Попадић