Поредак ствари

Јуче је Бобу Дилану био рођендан. Напунио је 68 година. Његов нови албум „Together Through Life” може се схватити као честитка коју је највећи трубадур нашег времена упутио самом себи.

Многи модели су коришћени у покушајима да се објасни његова музика. Овог пута Дилан је сам понудио онај који највише одговара. „Ја сам стари блузер”, као да поручује. Ништа више и ништа мање од тога. У његовом шеширу није остало још много трикова. Неколико комада, не више. Још увек су, међутим, делотворни.

После трилогије о смрти, животу и жалобној носталгији – коју чине албуми „Time Out Of Mind” (1997), „Love And Theft” (2001) и „Modern Times” (2006) – Боб Дилан је понудио опуштено, релаксирано, непретенциозно, на први поглед неамбициозно дело. Албум „Together Through Life” је збирка коју чини десет блуз комада чије неуглачане ивице сведоче о свирачкој пасији и грубој повезаности са животом.

Понуђена музика омогућава ’слушачу’ да замисли Боба Дилана како у некој кантини на граници Тексаса и Мексика, уз текилу и виски – у друштву отпадника и одметника, каубоја и вакероса, кријумчара и емиграната, коцкара и блудница – приповеда о животу који је живео, женама које је због нечега волео, људима које је сретао, крају који се приближава. Визија наликује некој сцени из Пекинпоових филмова.

Кључ за разумевање албума „Together Through Life” налази се на његовој полеђини. Ту је смештена фотографија циганске музичке банде, дело славног чешког фотографа Јозефа Коуделке. Та чињеница, у контексту понуђене музике, упућује на закључак да је нови Диланов албум омаж музичарима, односно групи музичара који заједно музицирају. Диланов пратећи бенд, мада састављен од врхунских мајстора (Давид Идалго –акордион, Мајк Кембел –електрична гитара, Тони Гарнијер –бас), свира као вашарска екипа којој су важнији добар штимунг и фино зезање од прецизности и перфекције. Продукција, коју је Боб Дилан урадио под псеудонимом Џек Фрост, у складу је са овим опредељењем.

Горке песме, урађене у колаборацији са Робертом Хантером, текстописцем састава „Grateful Dead”, оваквим извођењем добиле су на комуникативности и непосредности. Функционишу као духовите, сетне, мудре опаске човека који је упознао живот, летео кроз њега „високо и ниско”, који зна шта је на његовом врху, а шта на дну. Та искуства му омогућавају да се опуштено и мангупски шали са његовим суровим законитостима, осећањем усамљености и неумитним протоком времена. „The sun sinking low/I guess it’s time to go/I feel a chilly breeze/in place of memories”, каже се у песми „Life is Hard”. Боб Дилан разуме такав поредак ствари и прихвата га са супериорношћу мудраца и врхунског уметника. Албум „Together Through Life” је о томе.