Живот уз монополисте

Борба против монопола je студиозан и дуготрајан посао. Овде се може деловати само у оквиру постојећег законског оквира за заштиту конкуренције. Све остало је неупотребљиво и води у опасне воде линча, у које се лако упловљава.

Наш закон о заштити конкуренције је, најблаже речено, слабог квалитета. Препун је општих места, а тамо где би требало да буде јасан и конкретан, наилазимо на произвољности. Веровали или не, у закону пише да Влада Србије ближе прописује критеријуме о злоупотреби доминантног положаја (члан 2) и критеријуме за утврђивање релевантног тржишта (члан 6); Влада ближе одређује садржину и начин подношења захтева за издавање одобрења за спровођење концентрације (члан 23.). Истовремено се Комисија за заштиту конкуренције, која треба да поступа по овом закону, дефинише као самостална и независна организација која за свој рад одговара Скупштини Србије!

У јавности је највише експлоатисан, и то најчешће погрешно, члан 16 закона, који помиње границу од 40 одсто удела на релевантном тржишту. Реч је само о привременом оријентиру. Нити компанија аутоматски има доминантан положај ако је њено учешће изнад 40 процената, нити је податак да је учешће знатно испод те бројке гаранција да доминантног положаја нема.

Чињеница је да се данас, на светском нивоу, многе цене јављају као плод доминације добро организованих система. Пре десетак година имали смо прилику да будемо део тога. У Србију је из далеке земље дошла делегација произвођача воћа, по којем смо и ми познати у свету. Предлагали су да направимо договор и заједнички диктирамо светску цену. Од свега није било ништа због бахатог односа наших компанија изван прехране, које су воће извозиле само ради стицања девиза за увоз сировина и енергената, па им је било свеједно што је извозна цена једна немачка марка, уместо две или три. Шта би се десило да смо тада постигли договор? Годинама бисмо, захваљујући монополском положају, имали већи прилив новца, све док ситуација не би постала тако неподношљива за остале да би аргументованом тужбом могли то да докажу и спрече. Али, за то време би наши произвођачи воћа толико ојачали да би и даље суверено владали тржиштем. Далеко од тога да ово треба схватити као похвалу монополистима. Једноставно, то тако функционише. Кад нисмо ми, прилику су искористили други.

Уопште, сведоци смо тренда лажног чистунства. За то време, у Србији живимо са државним монополистима невиђених размера. И не бунимо се. Не само да формирају цене без икаквог уплива конкурената, него доносе прописе који само њима одговарају. Ево примера. Ако, зато што је ваш захтев за прикључење на електричну мрежу одбијен (јер "не постоје технички услови"), ви сами уложите новац и направите трафо-станицу, она након уласка у систем није више у вашем власништву. Ово је, својевремено, покушало да оспори једно грађевинско предузеће, али је суд тужбу одбио.

Али и ако је неки велики дистрибутер одређеним увозним артиклима "надувао" цену, тешко ћете то доказати простим указивањем на цене тих артикала код мањих дистрибутера. Јер, и они ће, по правилу, држати високе цене (тек нешто ниже од поменутих), у жељи да ушићаре. Зато, штитећи мале од великих, увек морамо имати на уму да и "мали" помно вребају могућност да постану велики.

Циљ сваке компаније јесте да оствари што већи раст у што краћем периоду. Из такве жеље, током времена, повремено се изроде прави џинови који почињу да газе по обичним смртницима. Једино их у томе може спречити држава. У нашем случају, изменама закона треба омогућити комисији за заштиту конкуренције да постане респектабилни чувар тржишта. Законом се морају прописати механизми борбе против монопола, а комисију ваља трансформисати у способног тужиоца који наступа пред надлежним судовима. Посебно би требало боље разрадити и институт претходног упозорења.

Иначе, компаније џинови различито реагују на упозорења. Већина се, ако њихови интерни тимови потврде оправданост оптужби, сама повлачи са повлашћеног положаја и креће у тражење нових облика пословања. Мањи број се одлучује да не одступи са тренутних позиција. Међутим, и једни и други обично чине нешто чега нема довољно на овим нашим просторима – одвајају позамашне суме новца за оплемењивање живота на нивоу локалне самоуправе или целе државе. На неки начин се "перу", враћајући део зарађеног новца.

Још једна област у којој компаније џинови улажу много новца јесте – финансирање политичких странака и њихових лидера. У пракси имамо појаву да исти људи, док су на власти, игноришу проблеме проистекле из тог односа, а кад су у опозицији у њему виде извор корупције. Наш закон о финансирању политичких странака из 2003. године има у том погледу велику ману. Сагласан је европским стандардима, осим у оном делу у којем, практично, спречава финансирање странака од стране великих компанија јер прописује смешно мале дозвољене износе донација. То се тумачи као израз настојања да се спречи утицај тајкуна на политику. Али, као и увек, вештачке забране изазвале су контраефекте и створиле хаос. Странкама треба допустити финансирање и од стране великих компанија, јавно и на уређен начин. Тиме се грађанин, док у руци држи гласачки листић, ставља у позицију да зна за кога заправо гласа, а саме компаније би морале да пазе чију и какву политику подржавају.