Страст опасних путовања

О местима, на која до тада није крочила женска нога, руковању са лепрозним Етиопљанима, губљењу утокијском метроу и блиском сусрету са крокодилом прича Соња Лапатанов, наша угледна балерина и кореограф, која је после књиге „У скутима Хималаја” недавно представила и „Рајска острва”, књижевно остварење које описује тренутке страха на путовањима али и опуштања, комфора и страсти према животу.

Недавно сте објавили другу књигу путописа, која потврђује да је женска нога крочила на места која су недоступна и многим мушкарцима.

У првој књизи путописа „У скутима Хималаја” управо сам описала места на која многи мушкарци не би ни помислили да оду, а камоли да тамо ногом кроче: висије и урвине планинског света Хималаја, минска и поља смрти у Камбоџи, пловидбу тајанственим Меконгом у Лаосу, провлачење кроз подземни свет тунела у Вијетнаму, блиске сусрете са полицијом и доушницима у Мјанмару, боравак у Северном Тајланду међу племенима у којима су део свакодневице алкохол, сида и опијум... У другој књизи „Рајска острва” описујем дестинације које су за мушкарце много примамљивије и скоро безопасне. На острвима има много више комфора, провода, опуштања, безбрижности. Рајска острва су за мушкарце нешто попут сира за мишеве или сланине за мачке!

Који је био најопаснији тренутак и место које сте посетили?

Без двоумљења најопаснији тренутак је онај када сам се на Хималајима, на висини од преко 5000. метара, сусрела са једним мени до тада непознатим стањем. Била сам тако близу, а тако далеко од Маунт Евереста – врха света, када ме је скрхала висинска болест, чије последице осећам и данас и када сам услед недостатка кисеоника имала ужасне тегобе, главобољу, мучнину, била депресивна са жељом да ме оставе тамо, да умрем у оној лепоти и голготи.

Памтим и стампедо крда бизона који су нас из чиста мира појурили у танзанијској савани, као и напад младе слонице у Уганди чије понашање и трубљење никада нећу заборавити. Падала сам низ степенице у Паленкама, залутала у гватемалској џунгли, пролазила кроз опасне градове и пределе у централној Америци, шетала и летела „канопијем” кроз столетне крошње на Борнеу, изгубила се у токијском метроу, руковала се са лепрознима у Етиопији, обилазила бродом негостољубиви Рт Хорн, слушала ломљаву аргентинских глечера, учествовала у вуду свечаностима у западној Африци, угризао ме је и коњ у Малезији, заменивши моје прсте са шећером, пао ми је на ноге и крокодил који ми се истргао из руку, али су велике мачке, лавови и гепарди са којима сам се мазила у парку Касела били нежни и добри као праве домаће маце.

Постоји ли мушкарац који може да прати такву храбру, неустрашиву жену?

Тешко да је мој темперамент, карактер, снагу, нарав, радозналост и храбро срце ико могао да прати. Зато сам солерка, али усамљена нисам. Напротив! Као солерка најбоље функционишем, никоме не сметам, нити ко мени. Нисам једина жена која тако мисли и живи. Има их много, многе лично познајем и подржавам их. Боље сама и своја, него живети незадовољна и несрећна у лажи, мрзовољи, мизантропији, трпњи, обмани, прељуби....

Постоји ли место на које нисте отпутовали, а желите?

Нисам била у Аустралији, она ми је још некако „млада”, не као континент, већ као нација, историјски и културолошки. Имам је у плану, али треба да обиђем још нека за мене изазовнија места: Арктик, Комоде, Монголију, Малави, Мадагаскар, Аљаску...

Књига је и својеврсна прича о љубави жене према животу и природи. Да ли сте се икада покајали што сте свој живот посветили двема страстима – балету и путовањима?

Нема кајања, јер сам руковођена разумом и талентом, сама изабрала та два пута. И нисам залутала у магли, о чему сведоче моја успешна каријера, награде, признања, кредибилитет, поштовање, углед и место у друштву. Ту је и одређена популарност која није комерцијална већ елитистичка, па ме нико не јури и не забада нос у приватност. Зато сам опуштена где год да се нађем, не кријем се и живим слободно. Имам и фанове који ми пишу, људи ме препознају, заустављају ме на улици, запиткују и хвале, а то прија.

Како реагујете на критике?

Пажљиво слушам конструктивне критике, онда се преиспитам, сложим коцкице, моје и њихове, и то обично испадне добитна комбинација. Замислите да нема критике, или да нема оговарања. Па, горе од оговарања је кад вас не оговарају!

Чега се плашите?

Лоших и глупих људи, удворица, лицемера, болести и немоћи. И само да никоме не паднем на терет. Кад ми кажу да једног дана неће имати ко да ми дода чашу воде, ја им одговорим да ћу онда лећи под чесму!

Када бисте почињали каријеру из почетка, шта бисте променили?

Са овом памећу и искуством свашта бих променила, али точак не може да се врати, па хитам напред у сусрет новим изазовима. „Carpediem!” је мој мото. Мада бих можда у неком следећем животу била доктор медицине, као што су то и моји преци били, или антрополог, археолог, пустолов. Алито већ јесам!