Део пројекта европеизације

Србија се, нажалост, још није потврдила као национална држава, са својим атрибутима и оно што данас имамо је политички, државни провизоријум са низом отворених питања. Када кажем „нажалост” онда имам у виду да су мање-више све постсоцијалистичке земље пролазиле кроз обрнуту фазу. Оне су прво стварале државу, а потом нацију (Ј. Хабермас). Код нас се није десило ни једно ни друго у пуном обличју. Ове земље сада плове пуним једрима, посебно оне које су у ЕУ, с новим, другачијим задатостима развоја.

Србија је, дакле, упућена да из времена које долази, а то је „постнационално доба” и „грађанскост” (Е. Балибар) гради своју одрживост, сигурност и перспективу живљења њених грађана. Ови оријентири се налазе у европеизацији, као политичком пројекту, а не у додворавању еврократама и разним емисарима који нас с времена на време враћају у „магареће клупе”. Европеизација је неминовност овог простора, ако се планира да буде нормално, пристојно, релативно организовано, одговорно и просперитетно друштво. Тако нажалост не мисли (и не понаша се) немали део интелектуалних и политичких ешелона, који су (још увек) задојени неким ресантиманским или салонским национализмом. У тим координатама сагледавам садашње политичко стање у Србији и енергије, капацитете етаблираних подвижника.

Децентрализација политичког система је неминовност, а националним бојовницима је потребна централизована држава. Они се и даље грчевито боре да је задрже. Међутим, унутрашњи живот и притисци окружења емитују неке друге тонове, на које садашња политичка номенклатура нема озбиљних и градивних одговора. Ради се о нужности инсталирања „алата” који ће власт за степеницу приближити грађанима. Из тог ракурса видим приче о регионализацији и аутономији. Страхови од сепарирања, политичке аутархичности локалних заједница, регија и аутономије су подметања националистички фрустрираних интелектуалних и политичких елита, чиновничких клоака и „лумпенбуржуја” (К. Косик), који овде проводе првобитну акумулацију капитала. Могли смо да не понављамо историју настанка капитал-друштва када смо већ доста тога понављали у протекле две деценије, а нисмо се призвали памети.

Логично је сваком озбиљном и одговорном политичару и интелектуалцу да унутрашња децентрализација власти постаје претпоставка за озбиљну европеизацију. Зато је код нас данас на политичкој и јавној сцени неодговорна реторика, симулирање и страначко надгорњавање и подметање.

Нисам сигуран да протагонисти оваквог стања у Србији, који данас творе власт, не само од пре две деценије, већ и од 2000. године, уопште више могу озбиљно да направе искорак, већ да „само гризу властити реп” (М. Кангрга). Дакле, сва та већ отужна реторика о разбијању Србије са аутономијом Војводине, нажалост је израз немоћи важећих политичких актера.

Ако овоме додамо прегањања око Хашког трибунала, косовску „квадратуру круга”, националистичка калкулисања српским народом у Босни – онда се у ствари показује да у овој области постоје грдне празнине и хендикепи.

Уместо да се воде расправе о типу унутрашње децентрализације, овде се још увек расправља о угрожавању и спасавању српства. Унутрашња децентрализација, са регијама, аутономијом Војводине, овлашћеним и компетентним локалним заједницама је неминовност јуче и данас. Треба бити обазрив да етнички разлог за све те процесе не буде доминантан и једини. Исто важи и за регионалне иницијативе и сарадњу са окружењем и суседима. Сваки иоле утемељен и сериозан политичар веома добро зна да је међународни углед једне државе превасходно условљен унутрашњим системом, односима и вредностима. Изгледа да та чињеница код нас није толико важна.

Политиколог из Суботице