О косовском дугу и страховима ван њега

У тексту „О косовском дугу и новим иницијативама” (објављен у јучерашњој ,,Политици”) професор Борис Беговић отвара много ширу тему од саме проблематике коју непосредно обрађује. Ради се о нашој устаљеној пракси каскања за догађајима. На прсте једне руке можемо избројати примере кад смо, као држава, спремни дочекали развој догађаја. Као што немамо одговор на изложену перцепцију проф. Беговића о даљим збивањима која се односе на „косовски дуг”, тако и на многим другим пољима чекамо да се прво нешто деси, па да онда анимирамо јавност, отворимо полемике, збијемо редове...

Је ли такав приступ последица нашег генетског кода или, једноставно, људски разумљив страх од преузимања одговорности? Наиме, кад је проблем већ кулминирао, па се поводом њега формирао унисони глас јавности, лако је заузети већ заузете ставове. Одговорност је тад минимална, али је ризик неналажења оптималног решења увећан због суженог маневарског простора у времену свршеног чина.

Много је комотније бити уз већину. Кад сам, својевремено, јавно изрекао мишљење да је наш банкарски систем тако чврсто упакован да ће „домаће” банке одолети ужасном првом удару светске финансијске кризе, са ТВ-а је, у једној од најгледанијих емисија, грађанима поручено да новац треба што пре да повуку са рачуна и похране нпр. у сефове (што је био само концентрат тадашњег већинског мишљења). Пошто се ништа страшно није догодило, сви су били срећни што је она катастрофична прогноза погрешна и све је пало у заборав. Али шта би било да се догодило супротно? Ојађени грађани би псовали тог ко их је слагао да су им паре на сигурном (а можда и нешто горе) док би гласноговорници теорије катастрофе ликовали како су препаметни. Крије ли се у овом примеру решење проблема о коме говоримо?

Сваки излет у будућност, свака процена, мора имати тежину јавног записа у времену. И мора са собом носити не само казнене поене за лоше ефекте већ и плусеве за корист од доброг предвиђања. Тад ће предвиђање постати привлачан изазов.

Погледајмо још један пример: концесију за аутопут Хоргош–Пожега. Да ли је требало нагодити се или је, ипак, боље ићи на арбитражу? Да ли сад треба истрајати на арбитражи или је, ипак, боље ићи на накнадну нагодбу (што је још увек могуће)? Све то своди се на кључно питање: ко су људи који доносе одлуке? Знати ко је заслужан ако се ствари по нас заврше на најбољи могући начин једнако је важно као и знати ко је одговоран за евентуални крах. Још не знамо како то да је посао од око 1,5 милијарди евра рађен без наплативих гаранција? Односно да ли смо поседовали гаранцију типа „на први позив” или не, који су то разлози наведени за стопирање њене наплате и да ли смо се на ту одлуку суда жалили, а ако нисмо, зашто? У државним пословима неки елементи могу бити тајна, али имена преговарача свакако не. Тад не знате чак ни то ко процењује шта је тајна, а шта не.

Што се тиче „косовског дуга” професор Беговић је, описујући проблем, констатовао да делује гротескно „жалити се повериоцу зато што вам је умањена рата, односно зато што је неко други платио вашу обавезу”. Из тога следи логично питање: зашто бисмо ми тако нешто уопште чинили? Дакле, то нисмо тражили, па не треба да било каквим званичним актом коментаришемо то што је неко други уплатио део новца у наше име. Ово је само једна од могућих стратегија са којом, ето, аутор овог текста излази у јавност. Њену оправданост тек треба проверити кроз критичку анализу, али било би добро тиме отворити шири спектар тема које вапе за стратешки дефинисаним приступом.

консултант за пословне ризике