Коначно решење

У свом уметничком раду Чедомир Васић је најчешће фокусиран на феномен времена и његово не/могуће пре/кодирање. Истражујући као стваралац и интелектуалац компатибилна својства временских пројекција јуче-данас-сутра, Васић се углавном служи формом рециклирања одређених уметничко-историјских категорија. У том контексту упадљива је матрица односа: историјско-савремено, место-време, фрагмент-целина, видљиво-невидљиво, познато-непознато.

Уважавајући начело да не постоји хијерархија изражајних средстава, Васић сваки нови пројекат (рад са предлошком) заснива на концепту мултимедијалног истраживања - користи различите материјале, примењује савремену технологију. Као својеврсне алегорије историје и њеног понављања током деведесетих година 20. века, Васић је реализовао упечатљиве пројекте са јаком конотацијом на савремена политичка (и ратна) дешавања на домаћем тлу ("Клијине баште", "24 сата Руанске катедрале", "Пут у Оз").

У стваралачком континуитету од близу четири деценије уметник сваким новим пројектом продубљује ауторски став у знаку концептуалне усредсређености, методичности, ангажованости и културе исказа. Снажан утисак су оставиле његове метафоричне и опомињуће амбијенталне поставке "Стање узбуне" (Чачак) и "Раскућивање" (Крушевац), 2004. године.

У свом новом раду "Post scriptum", изложба пејзажа, Чедомир Васић поново користи предлошке - репродукције познатих дела из историје уметности (Предић, Паја Јовановић, Веласкез…). Примењујући систем визуелне деконструкције ових историјских предложака он се користио лентикуларном технологијом и компјутером. Технолошког лаика лентикуларна слика подсећа на необичне разгледнице из иностранства којима смо се као деца чудили због оптичке варке и слике града која се мењала у зависности од угла гледања.

Васић традиционални дискурс медија преводи у дискурс савременог - фотографију, видео, инсталацију, амбијент, принт, компјутерску слику - како би предложак изабраног уметничког дела интегрисао у нову целину.

У раду Post scriptum управо је примена лентикуларне технологије и компјутера нивелисала идејну и визуелну трансформацију, процесуалност и интерактивност рада. На пример, са познате Предићеве слике "Косовка девојка" лентикуларном технологијом могуће је читати Васићев рад и као познати иконографски мотив, али и као пејзаж на којем нема фигура са Предићеве слике.

Три сегмента поставке "Post scriptum" обезбеђују неколико нивоа читања овог рада. Нови уметнички рад реализован је лентикуларном технологијом изабраних дела из историје уметности, а гледалац је увучен у игру читања слике које "има својства отвореног дела у чију интерпретацију су уграђена искуства интерпретатора и посматрача као одговорног саучесника у добијању решења", пише Гордана Добрић у каталогу ове изложбе. Други сегмент поставке чине репродукције оригинала са записима о уметничком и историјском значају дела чија документарност кореспондира са хипотеком уметничке прошлости, политичке актуелности, вредностима колективног памћења и националних митова.

Трећи сегмент "Post scriptum" представља интерактивна компјутерска верзија (за пет одабраних слика) у којој сваки посетилац може да испринта и понесе херојски пејзаж историјске композиције који остаје када се уклоне фигуре из првог плана. Кључни део овог рада у знаку деконструкције историјског предлошка наглашен је и његовим преименовањем у лентикуларне слике: "Сеоба Срба" је "Пут у Оз", "Херцеговачки бегунци" су "Недељно поподне у планини", "Косовка девојка" је "У смирај Видовог дана" (Коначно решење), а "Предаја Бреде" је "Летњи дан у Северном Брабанту".

Ауторски концепт Васићевог рада "Post scriptum", рециклирање историје у форми парафразе и ликовне трансформације слика великих тема и познатих наратива на пејзажну слику, заправо је ангажовани став интелектуалца који у софистицираној и актуелној уметничкој форми иницира отворени дијалог хомо сапијенса.