Од тона до слике и натраг

Танка линија која раздваја свет музике и филма из дана у дан постаје све неприметнија. Бројни музичари су, макар накратко, у својој каријери решили да љубав према филму конкретизују у неком дугометражном остварењу. Исто правило, само у супротном смеру, важи и за глумце. Додуше, за неке од уметника се и не може тачно рећи којој бранши конкретно припадају. Успешни или не, „излети” музичара на велико платно и глумаца у свет музике трају практично још од појаве звучног филма. Ово је само мали број примера тих опробавања, у непрегледним путевима ове две уметности. Путева који су у последње време постали толико испреплетани да је заиста тешко рећи где се завршава један а почиње други.

По многима „златне” године филма, у периоду после Другог светског рата, обележила је појава свестраних уметника који су се подједнако добро сналазили у музици као и на филму. Међу бројним великанима у чијем су опусу уживале генерације посебно место заузимају Дин Мартин и Френк Синатра. Истински љубитељи пете и седме уметности ни до данас са сигурношћу не могу да раздвоје звучне и визуелне адуте којима су Мартин и Синатра деценијама вешто баратали. Велике забављаче и шармере тог доба нису спутавала ни бројна оговарања и оспоравања њихових талената. Приче о томе како их „има превише”, како их „гура” мафија, Дин и Френк су се трудили да оповргну на њима најбоље знан начин – кроз песму и глуму. Неки од албума или филмова ових легенди одавно су постали класици модерне уметности. И лепши пол имао је своју звезду тог доба – Џуди Гарланд. Изреку да „крв није вода” ова чувена певачица и глумица потврдила је кроз своју ћерку Лајзу Минели.

Да се спајање интересовања понекад не покаже као најбоље решење говоре и примери Џенифер Лопез, Мадоне, Бритни Спирс или Мараје Кери. Поп звезде су се током последње две деценије придружиле експанзији тренда опробавања у оба вида уметности. Изузев неколико примера, слободно се може додати – прилично неуспешно. Ни бракови са познатим редитељима, везе са музичким и филмским магнатима и чувеним продуцентима ове даме нису спасле оштрог ножа критике. За своја улоге су, између осталог, вишеструко награђиване „Златном малином”. Ове „награде” за најгора остварења у свету филма поменуте даме добијале су знатно чешће од похвала. Чак је и Мадона, којој критичари не споре потенцијал који је донекле показала у филмовима „Очајнички тражећи Сузан” или „Евита”, ове успехе нажалост спрала „морем” лоших и неубедљивих улога.

„Камелеон” је епитет који већ деценијама стоји уз име Дејвида Боувија. Познат по честим променама стилова и балансирању на танкој линији између авангарде и „класике”, Боуви је свој вишеструки таленат за музику, књижевност, сликарство и глуму често претакао у мање или више успешна остварења. Филмску каријеру, иако мање запажену, Дејвид је започео практично кад и музичку, пре више од четири деценије а, између осталог, ту су и улоге у филмовима „Срећан Божић, господине Лоренс”, „Последње Христово искушење”, „Баскијат”, „Престиж”... Комичарско-имитаторски дух и Боувијева способност трансформације биле су посебно занимљиве редитељима са којима је сарађивао. Тако је овај музичар тумачио и улоге многих познатих и историјских личности – од Понтија Пилата, преко Ендија Ворхола до Николе Тесле.  

Боувијев колега, певач и фронтмен чувених „Ролингстонса” Мик Џегер такође се опробао у глуми. Поједине улоге Џегера могу се, у најмању руку, оценити као бледе. „Running Out of Luck” из 1987. године добра је потврда за то. Овај филм режирао је Џулијен Темпл, још једно име из света седме уметности, човек који је практично целокупну каријеру посветио раду на музичким спотовима и разним документарцима сличне тематике. „Мршави” сценарио овог остварења није успео да побољша ни харизматични Денис Хопер. Са друге стране, улога Лутера Фокса, мистичног и у души дубоко несрећног човека, власника агенције за пословну пратњу, у филму „Човек са Јелисејских поља”, Мику је донела похвале многих синеаста. Многи се слажу да је овде Џегер на моменте чак и засенио своје партнере, Ендија Гарсију и Џејмса Кобурна.

Најсвежији пример глумачке љубави према музици је млада и све успешнија Скарлет Јохансон. Ова двадесетчетворогодишња глумица, која је остварила неколико запажених улога, посебно у филму „Изгубљени у преводу” Софије Кополе, и неколико филмова легендарног Вудија Алена, прошле године снимила је соло албум „Anywhere I Lay My Head”, на коме се махом налазе обраде Тома Вејтса. Цинични коментари дуго су пратили овај носач звука, а међу најчешћима били су они да Скарлет, својим назалним, промуклим гласом и није могла да отпева ништа боље од нумера „краља никотина и алкохола”, како неки погрдно називају Вејтса. Да махом негативне реакције критике нису обесхрабриле младу глумицу говори и податак да ће Јохансонова, заједно са америчким кантаутором Питом Јорном, ускоро објавити и други „дугосвирајући” албум, под називом „The Break Up”. Први сингл са овог издања, „Relator”, објављен је током ове недеље.

Једна од актуелних, некрунисаних краљица светских таблоида, Парис Хилтон опробала се и у музици и у глуми. О квалитету њених „остварења” сведоче и констатације већине светских магазина да Хилтоновој ипак најбоље „лежи” улога размажене богаташице, јер се у суштини и не разликује од њеног приватног живота.