Данас рођендан "плавих"

Београд је од 1. до 10. септембра домаћин 27. европског првенства у ватерполу. Од наше репрезентације, тренутно светског шампиона, двоструког узастопног европског првака и победника Светске лиге, олимпијског вицешампиона и освајача Светског купа, с правом се очекује највише – злато.

Данас је њен рођендан. Прву утакмицу је одиграла 28. августа 1927. на Првом словенском првенству у Београду. У зимовнику на Сави, преко пута тада омиљеног купалишта "Шест топола", победила је Пољску с 8:0 (5:0).

Наша престоница је у то време имала три клуба (Боб, Брђанин и Београд), који су учествовали на државном првенству 6. и 7. августа на Сушаку код Ријеке (тада припадала Италији). Међутим, није имала ниједног играча у репрезентацији, коју су сачињивали играчи првака дубровачког Југа и финалисте сплитског Јадрана: Динко Фабрис (Југ) – Мирко Чулић (Јадран), Марко Дабровић (Југ) – Анте Роје (Јадран) – Мирко Брајда (Југ), Ивица Дабровић (Југ) и Мирко Мирковић (Јадран).

Догађај је привукао велику пажњу, па је "Политика" чак и објавила слику са те утакмице. Први гол за нашу репрезентацију је постигао М. Дабровић, други и четврти Брајда, трећи и пети М. Мирковић, а у другом полувремену (тек много касније се прешло на четвртине) сва три гола је дао Роје.

Истог дана, по подне, наша репрезентација је играла против Чехословачке са само једном променом у тиму. Уместо првог стрелца М. Дабровића играо је Н. Поповић из Сомборског спортског удружења (ССУ), победника првог првенства државе 1921. Резултат је био 2:2 (1:1).

Из Београда су све три репрезентације отишле у Болоњу, на Друго европско првенство (31. август – 4. септембар 1927). Наша репрезентација је одиграла две утакмице и обе изгубила: 31. августа од Белгије са 7:1 (тим исти као против Чехословака, стрелац Поповић), а 4. септембра од Аустрије с 2:0 (уместо Мирковића играо Куљиш).

"Наши су били најмлађи као појединци и као екипа. Белгијанци су пак најстарија екипа ватер-пола. Дали смо истина почасни гол али смо могли ипак боље да прођемо. За оволики пораз највише је крив голман Фабрис, који је, у великој треми, пуштао лопте које би и сваки лаик бранио. Најбољи су били И. Дабровић и Анте Роје. Они су једини остали присебни. Аустрија је од пласираних народа у Болоњи најслабија. Ми смо мишљења да је наша екипа требала да туче аустријску са најмање једним голом диференције. Али рутина ипак значи много, што се доказало у Болоњи где смо ми изгубили са 2:0", објаснио је непотписани очевидац, вероватно Лукић или Поповић из вођства пута, у београдском "Спортисти", званичном листу, између осталих, и Југословенског пливачког савеза.

Какав је однос снага тада био у ватерполу може да се види из коментара у тим истим новинама од 22. септембра 1927:

"Наши репрезентанти у Болоњи били су не мало изненађени, гледајући разне утакмице у ватер-полу, колико одличним играњем појединих екипа толико исто и извесним новинама за које се код нас није ни знало. Наиме, судије за ватер-поло Немац Нусбаум, Белгијанац Делас, Француз Белк, Енглез Хогсон, Мађар Болезнај и други, који су без сумње најбољи у Европи, нису се ни освртали на фауле који су по нашим старим правилима најкрупнији. Тако, држати лопту у руци или руку на лопти тако дуго док противник не нападне, затим искључити из игре толико играча да у игралишту од обе екипе укупно остане само четири човека, после, кад се бије четверац, ако се лопта одбије од пречке, исти је играч може поново убацити у гол; најзад у казненом простору сваки фаул не мора да буде четверац и т. д... то би се код нас све оквалификовало као велика грешка и казна би се морала одредити; док горе поменуте судије нису на то ни обраћали пажњу. Мора се признати да су наша правила пре свега рђаво преведена са немачког, затим да су сасвим застарела. Крајње је време да се већ једном измене и ми на то скрећемо пажњу Управном Одбору и годишњој Скупштини Ј. П. С-а.   

Дефинитиван пласман у ватер-полу на Првенству Европе у Болоњи је овај: Мађарска, Француска, Белгија, Шведска, Немачка, Аустрија. По лепоти игре, уиграности тима и спортског држања требала би Француска и Белгија да дођу испред Мађарске, која по нашем мишљењу није заслужила да носи назив "Шампиона Европе".

Мађари више играју на човека него на лопту. Њима је главни циљ да свог противника онеспособе за игру и за то се служе свим дозвољеним и понајвише недозвољеним средствима. Цео им је тим био специјално истрениран за такву игру. То су све људи касапског изгледа, који кад пођу на утакмицу иду као на кланицу. Рачунају на све. Тако су у Болоњи, да би задобили за себе Талијанску публику узвикнули пре него што су ушли у воду да играју финалну утакмицу против Француза, громогласно: "Евива л`Италија!", а уобичајени поздрав из воде био им је: "Еја, Еја, Ала-ла!" Ово им је донело приличан број фашистичких навијача, који су заједно са осталим мађарским кибицерима цело време досађивали осталој публици дивљачким узвицима "Темпо Мађарог!" Од играча им је једино голман одличан. Остали су, као што смо већ нагласили, све остало сем спортисти. Они су невероватно извежбани да фаулирају испод воде, тако да их судија не примети. Када је за време одмора Француз Паду изишао из воде, био је просто тетовиран од удараца мађарских ноктију. И још су мађарски навијачи имали образа да за време игре вичу "Пфуј, Паду!" Наши су их пливачи достојно ућуткали веома коректним навијањем за Французе.

По бруталном резултату овога Првенства, Французи долазе на друго место. Међутим, по комбинаторној и интелигентној игри пуној финеса, по уиграности и извежбаности тима и појединаца, по спортском понашању, а нарочито по своме феноменалноме центар-халфу Анри Паду-у, они су апсолутно на првом месту и то много далеко од Мађара. Француска се игра одликује невероватно тачним додавањем лопте и исто толико невероватним искоришћавањем ситуације. Сви су играли беспрекорно истренирани и немогуће је уочити код њих и најмању грешку. Ипак је далеко испред свих центар халф Анри Паду који је прави феномен у ватер-полу. Он је душа француског тима, који се цео састоји из екипе једног клуба из Туркоана: "Нептунова Деца". Они су заиста Нептунова Деца, јер изводе такве финесе у води, да их је просто милина гледати. Они су једном речју виртуози у ватер-полу.

Трећи по реду су Белгијанци. То је једна од најсолиднијих, најстаријих и најрутиниранијих екипа у Европи. Не треба заборавити да њихов тим игра већ осам година беспрекидно као репрезентација Белгије, и да су они у ствари учитељи Француза, данас најбољих играча на свету. Њихова се игра разликује од француске што пре свега има нечег суровијег, шти има мање финеса и што се ни један играч не издваја као звезда. Иначе је по нашем мишљењу њихов систем најрационалнији. Тако су они Французима и Мађарима (дакле двема диаметрално супротним системима) подлегли са најмањом гол диференцијом: првима са 3:2, а другима са 4:3. Наша је екипа имала ту несрећу да прво заигра са њима; и онда није чудо што смо извукли фаталну седмицу, али смо ипак и ми њима затресли мрежу што треба да нам ласка.

Четврти су Швеђани, то јест Арне Борг. Јер, цео шведски систем се своди на брзину овог див-пливача. Цео тим, који је иначе доста солидан, игра за њега, а он, доста интелигентно, гледа да се открије, да прими лопту и да тада неодољиво доплива до пред сам противнички гол, кога голман онда са тешком муком може да одбрани. Швеђане су тукли лепо Французи са 4:1. Тада је Борг имао против себе Падуа, јединог човека који је могао својом вештином да паралише његову брзину. Наравно да је онда цео шведски тим изгубио сто на сто од своје вредности.

О Немцима нема шта много да се говори. То је једна солидна екипа, марљиво истренирана, али без главе. Ипак су од нас много бољи, пошто су Чехе катастрофално лупали са 8:0.

О осталим екипа не вреди ни говорити. То су све мање више почетничке екипе од којих Енглези, Чеси и Југословени највише обећавају. Најгори су пак утисак оставили Холандези, Италијани и Шпанци."

Сада ће први пут наш ватерполо да представља искључиво Србија. Победом у Светској лиги у Атини показала је да ће наставити да обогаћује ризницу трофеја.

--------------------------------------------------------------------------

Јуче било 56 година од прве медаље

Прву медаљу наши ватерполисти су освојили на јучерашњи дан на Европском првенству у Бечу 1950, када су заузели треће место. Ту бронзу су освојили: Ковачић, Амшел, Бакашун, Брајевић, Вуксановић, Гесл, Гркинић, Јежић, Качић, Куртини, Радонић и Штакула, а тренер је био Боначић. Од тада су ретко када остајали празних руку.

--------------------------------------------------------------------------

Лов на мандате важнији од угледа земље

На Словенском првенству у пливању, ватерполу и скоковима у воду учествовали су Југославија (тада Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца), Чехословачка и Пољска (Бугари још нису били организовани, а са Совјетским Савезом није било никаквих веза). Било је предвиђено да се наизменично мења домаћин.

Председник Чехословачке Масарик је даривао пехар укупном победнику, а његов министар спољних послова Бенеш најбољој репрезентацији у ватерполу. Шеф пољске дипломатије Залески је поклонио уметничку статуу стрелца савезу чији пливачи сакупе највише бодова такође после трогодишњег такмичења.

Председник наше Народне скупштине Марко Трифковић је дао пехар за екипу која буде најбоља у скоковима у воду. За такмичење у нашој престоници београдска општина је поклонила пехар за пливање, а радња "Урошевић и Танасковић" пливачу који донесе највише бодова својој земљи.

"Да код нас нису избори на прагу, више је него вероватно да би било још више награда, што је и ред пошто смо ми домаћини ове године. Али на жалост, сада је изгледа важнији лов на мандате него репрезентација земље пред иностранством. Има истина још времена да се све то поправи и да се у последњем моменту, што је код нас уобичајено, наши меродавни позабаве мало овим великим словенским манифестацијама", прокоментарисао је "Спортиста" у броју од 25. августа 1927.