Постао сам малчице паметнији

Специјално за „Политику”

Беч – На манифестацији „Шведска књижевност – више од кримића” у организацији Амбасаде краљевине Шведске у Аустрији и културне институције „Алте Шмиде”, уз Микаела Ниемија, Катарину Фростенсон, Ариса Фиоретоса, Јонаса Хасена Кемирија и Карла Хенинга Викмарка, у Бечу је гостовао познати писац, драматург и сценариста Пер Улов Енквист. Енквист је представио свој нови роман „Други живот” који је недавно објављен и на немачком језику. За ово аутобиографско дело јесенас му је уручена угледна шведска књижевна награда „Август”, названа по А. Стриндбергу.

Енквист је светску славу постигао преко ноћи својим позоришним комадом „Ноћ трибада” (1975), драмом која се бави компликованом фазом из Стриндберговог живота, а међународни драматуршки успех понавља са делом „Из живота кишних глиста” (1981). Као сјајан драматург, сарађује са Ингмаром Бергманом са којим на сцену стокхолмског „Драматена” поставља неколико позоришних комада. Енквист, познат широм Шведске као „Пе-О”, показао се у неколико наврата и као изванредан сценариста. У српском преводу су до сада изашли романи „Пали анђео” („Филип Вишњић”, 1990), „Посета краљевог лекара” („Народна књига”, 2004), „Библиотека капетана Нема” (2004) и „Књига о Бланш и Марији” („Евро Ђунти”, 2007).

У „Другом животу” пишете у трећем лицу једнине што је разлог што многи Ваш роман пореде са Стриндберговим „Сином служавке”. Да ли Вам је било лакше да приступите анализи сопственог живота из те такорећи неутралније перспективе?

Већ сам чуо та поређења али ћу вам рећи да ми „Син служавке” није био ни накрај памети када сам сео да пишем књигу. Сем тога, мислим да Стриндберг није био нимало самокритичан у односу на свој живот и поступке, док ја то јесам. Не знам да ли вам је познато да сам „Други живот” заправо почео да пишем у првом лицу, али када сам стигао до рецимо седамдесете странице схватио сам да то није најсрећније решење. Било ми је много лакше да пишем о „њему” јер сам желео да продрем у суштину свега што сам преживео, корак по корак, а да не упаднем у замку давања личних судова. Одлучио сам се на измене да бих се више приближио истини.

„Други живот” је заправо аутобиографска „драма у три чина”. Одакле та потреба за исповедањем најскривенијих тајни?

Нисам имао потребу да се исповедим, то је нешто што човек ради у цркви када од свештеника тражи опроштај својих греха. Одавно сам схватио да имам интересантну и малчице необичну прошлост. Већ су ми седамдесет четири године и осећам порив да разумем како је све повезано једно са другим, како сам стигао ту где јесам. Са овом књигом сам постао малчице паметнији. Ја сам приповедач који воли да се позива на чињенице а ово је сигурно терен који најбоље познајем. Последњи део књиге није личнији од остала два, али у њему наравно има ствари које више интригирају читаоце.

Мислите на Ваш проблем са алкохолом?

Да. Био сам по разноразним клиникама у Данској, Шведској и на Исланду. Не претерујем када кажем да се не сећам тринаест година свог живота. Имао сам оно што би се простим народним језиком назвало црном рупом у глави. Био сам толико блокиран алкохолом да, сем „Палог анђела” (1985) који је танка књижица, за све те године нисам ништа написао.

Као детету мајка ми је често понављала причу о Јану Сибелијусу и разлогу што никада није довршио своју Осму симфонију – рука му се толико тресла да није могао да записује ноте. Мајка би рекла „алкохол је крив за све”. Због тога сам свој последњи роман хтео да назовем „Осма симфонија”, али сам се напослетку одлучио за нови наслов јер сам се, ипак, ослободио те пошасти која је Сибелијуса убила. Крај књиге је у ствари оптимистичан поздрав животу. Од 1991. нисам попио ни кап алкохола и „перо” је поново кренуло да клизи по папиру.

Одрасли сте у веома религиозној средини, као једино дете строге сеоске учитељице. Ваше детињство су пратили усамљеност и Библија.

Ја сам био једно, што би се рекло, добро дете. Био сам толико добар да сам имао проблеме са проналажењем једног греха који је мајка од мене сваке суботе очекивала да јој исповедим. Био сам љубоморан на неваљалу децу која нису морала да лажу о својим преступима. За некога ко жели да постане писац, такво детињство уопште није лоше, ту има толико потенцијалног материјала за књижевну каријеру, под условом да човек унапред зна чиме ће се бавити.

Село из кога потичете (Јогбеле; покрајина Вестерботен) произвело је велике књижевнике.

То је један феномен који је немогуће објаснити. Чињеница је да из мог села долазе четири добра писца (поред Енквиста – Курт и Анита Саломонсон и Јалмар Вестерлунд, прим. а.), а још један је такорећи из комшилука (Торгни Линдгрен). Ја сам се неко време интересовао за ту тему, чак сам желео да нешто о томе напишем, али сам онда схватио да је мом селу немогуће приписати некакву генијалност. Због изолованости а вероватно и инцестуозних бракова, од некадашњих осамдесет становника испала су четири писца, сијасет верника и много сеоских будала. Међутим, интересантно је да у покрајини Вестерботен постоји око две стотине курсева за креативно писање, а у сваком сеоцету људи седе и пискарају.

Шведска јавност је веома почела да се интересује за Јогбеле који је у међувремену познат и као „село писаца” јер је у њему отворен музеј посвећен Саломонсоновима, Вестерлунду и мени и то, замислите, уз малу финансијску помоћ Европске уније! Није то неки богзна како велики изложбени простор, али ипак постоји и мештани се њиме диче.

Шведски крими-романи нису успели да у толикој мери освоје српску читалачку публику као дела лепе литературе. На немачком говорном подручју влада права помама управо за кримићима Хенинга Манкела, Лизе Марклунд, Оке Едвардсона и Хокана Несера. Због чега је европско књижевно тржиште толико жанровски подељено?

Срби су веома паметан народ. Шалу на страну, не знам ни сам због чега је то тако. Хенинг Манкел је, на пример, сјајан аутор крими-романа и потпуно је заслужио сву славу која га окружује. Истовремено, морам да признам како ја нисам неко ко се интересује за ту врсту литературе. Када већ причамо о популарности ове или оне књижевности у разним европским земљама, што се тиче тиража на шведском тржишту – моје књиге се продају много боље од свих кримића заједно.

Марина Бауер