Као да тонеш у живо блато

Патолошко коцкање је најбржерастућа болест менталног здравља у свету. Зависност од коцкања је у рангу зависности од дрога, а зависност од појединих коцкарских игара, упозоравају стручњаци, јача је од хероинске зависности. Патолошко коцкање није само болест појединца, већ и његове породице која трпи психичко, али и економско насиље.

Статистика показује да у Србији сваки четврти младић од 15 до 25 година свакодневно посећује спортске кладионице, а једна од сваких пет особа које покажу интересовање за коцкање постаје патолошки коцкар. Он не може да контролише свој импулс за коцкањем, његов улог временом расте, па улаже не само новац, већ и свој углед у друштву, здравље, амбиције...

Дејан Станковић данас живи у Новом Саду. Сопствено коцкарско искуство описао је у књигама „Улог” и „Патолошко коцкање – узроци и последице”, а његов Фонд „Херц” помаже другима да се ослободе зависности од коцкања.

– Пуних петнаест година живео сам у правом коцкарском бунилу. А све је почело наивно, мало добијеш, па мало губиш, па се „вадиш”, па почну позајмице. Па опет губиш. Рачунаш да ће те кренути. А не креће. Дуг расте. Онда се опет задужујеш да вратиш први дуг, па онда други, трећи... и полако одлазиш из света нормалних људи и улазиш у свет зеленаша, криминалаца који позајмљују новац, у свет порока без наде у повратак – прича нам своју коцкарску причу Дејан Станковић. – Коцкање је као живо блато. Што се више помераш, све брже и дубље тонеш – каже он.

Станковић објашњава да није свако коцкање патолошко јер постоје људи који се коцкају из забаве, који уплаћују мање своте да не би оштетили лични и породични буџет и знају да прекину када почну да губе. Међутим, ако се једном пређе граница „рекреативног коцкања” повратка нема.

– Породица коцкара је одговорна уколико не реагује правовремено. Враћањем дуговања се проблем не решава већ се поспешује коцкање, а коцкар индиректно бодри да настави свој порок. Преломни моменти су они када коцкар призна да дугује и да му је потребна помоћ. То треба искористити јер је тада спреман да – зарад сопственог мира, зарад компромиса – оде на лечење уколико му помогну да врати дугове и пристане на помоћ – рекао је Станковић.

Он објашњава да се на СОС телефон Фонда „Херц” (063 786 15 30), али и путем интернет сајта www.stankovicdejan.com. Коцкар је у блокади и иницијатива се не може очекивати од њега, она мора да потекне од најближих, тврди Станковић., највише јављају жене (мајке, супруге, сестре, девојке) и траже помоћ за своје најближе. Најчешће питање је „Како да га натерамо да дође када он ни после вишегодишњег коцкања не пристаје на одвикавање”

Координатор психолошког тима Фонда „Херц” Јелена Манојловић каже за „Политику” да тајна успеха у лечењу патолошких коцкара лежи у „вршњачкој едукацији”.

– С обзиром на то да нам се највише обраћају за помоћ људи између 20 и 30 година, наши сарадници су млади психолози који имају могућност да на принципу вршњачке едукације дубље продру до коцкара, брже изграде поверење и што безболније га извуку из тог пакленог система. Можда су добри резултати који нас прате управо последица преласка границе између терапеута и клијента, као и изузетна посвећеност искључиво патолошком коцкању, које је само по себи велики проблем, а прате га и нарушени односи у породици, слаба комуникација, поремећен систем вредности – рекла је Манојловићева.

Коцкарска индустрија стално пласира нове игре које стварају већу зависност како би обезбедиле профит. Станковић сматра да би, иако су игре на срећу одличан извор за пуњење буџета, држава морала да делује и превентивно и да кроз синхронизоване акције упозна људе с границом где престаје коцкање из забаве, а почиње патолошко коцкање.

– Под слоганом „За свакога понешто”, палета коцкарских игара све је шира. Игре су прилагођене свим генерацијама, па су тако старији верни класичним играма на срећу, док млађи углавном бирају брже и динамичније игре. Жене су склоније гребалицама и играма лутрије, које су најраспрострањеније у становништву и игра их око 30 посто грађана, трошећи при том око 1.000 динара месечно. С друге стране, мушкарци више играју апарате и кладионицу. У Србији су тренутно најпопуларније игре спортско клађење, рулет и слот машине, те је и највећи број коцкара зависан од њих – казао је Станковић.

-----------------------------------------------------------

Исповест излеченог коцкара

Миљан је бивши коцкар, а данас активиста Фонда „Херц”. Рођен је у Сарајеву, а живи у Београду. Има 21 годину, а коцкао се од петнаесте.

– Више пута су ми родитељи враћали дугове, али сам ја био у систему који ме је стално вукао све дубље и дубље, до самог дна. Дуговао сам новац зеленашима и једном приликом, журећи да вратим новац у договорено време, слетео сам колима с пута и преврнуо сам се. У колима је са мном била и девојка која је, на срећу, као и ја, прошла с лакшим повредама. То себи никада нећу опростити јер сам због неконтролисаног импулса, опијен коцком, могао да завијем у црно две породице. Сада ме је страх када се сетим тога – прича Миљан.

Каже да је срећан после свега јер је млад и још има времена да успе у животу. – Данас, када погледам бивше другове како лажу себе, у дуговима су и несвесно уништавају своје животе, не могу да верујем да сам и ја све то радио. Поручио бих свима да се не стиде да потраже помоћ јер није срамота пасти, већ не устати после пада.

Марко Албуновић