Био је мај: Гудбајден, Србијо!

Овога маја, Дан радног народа углавном су славили незапослени. После дужег времена имали смо уранке, на којима су се револтирани радници давили у пиву и печењу. Тако им је, бар за кратко време, власт запушила уста.

Нисмо се ни окренули, ни ми ни ражањ, а освануо је 4. мај, познат као дан туге и неверице. Нема више радничког вође из Белог двора, са чопором пудлица свих пасмина око себе. Сад су радници обезглављени, па ако нема Улице маршала Тита, ту је Немањина. Уместо Маршалата, отворена за све жалбе , притужбе и протесте.

Иако ми преферирамо достојанствене поразе, као онај косовски, ипак смо обележили 9.мај , Дан победе. То је оно кад смо имали савезнике. А онда су нам савезници заболи нож у леђа, и то томахавцима. Дакле, били су нам савезници, па непријатељи, а сада су еволуирали у партнере из међународне заједнице.

Да бисмо разбили носталгију свечаних дочека, сетимо се само Насера, Нехруа, Селасија, дошао нам је најдражи гост. Џозеф Бајден и главом и шаком. Није, додуше, било раздраганог народа на улицама, па је гост био у недоумици да ли то немамо раздраганост или народа. Што рече један сатиричар: Потпредседник Америке је посетио Србију, али Србија није била код куће.

А пред крај месеца, братство и јединство. На Јавном сервису Србије хрватски филм ,, Маршал“. У Кући цвећа штафета, и уз њу Македонци, Словенци, Босанци и Хрвати. Само шака Срба и Црногораца, јер још не верују да човека нема. Нема ни Албанаца, за њих је вољени шок Тито обавио што је требало, па им више не треба.

У мају је дошло и до великог научног открића: батина је из раја изашла. Нарочито кад су наркомани у питању. А ко је задужен за питање раја, него црква. У ствари, њен скромни и набилдовани протојереј на мотору.

Кад је опозиција видела да је народ преживео мај, почела је да жицка, тражи, захтева, нове изборе.

Шта ће нама нови избори, нама су потребна стара предизборна обећања. И то већ од јуна.