Савез две елите

Глобализацију често оптужују за сва зла света. Бити против глобализације - ма шта то значило, сматра се изразом интелектуалног поштења, храбрости и далековидости.
Заиста, ако се глобализација сведе на "слободно тржиште" или политику САД, критичари су у праву. Међутим, тако се више замагљује стварност него што помаже да се она разуме.
Ако се глобализација схвати на неутралан и комплекснији начин, као повезивање људи, размена идеја, информација, цивилизацијских достигнућа и ресурса и као подела ризика, изненадиће нас три чињенице. Прво, глобализација није, како се тврди, далеко одмакла па се не може сматрати омнипотентним извором свеколиких недаћа. Друго, "слободно тржиште" и америчка политика могу деловати као реметећи фактори глобализације. Најзад, критичари глобализације који је поистовећују са "слободним тржиштем" и америчком политиком више промовишу национализам него што се супротстављају разорном дејству "слободног тржишта" или америчком (нео)империјализму, манифестујући тако интелектуални хохштаплерај, кукавичлук и кратковидост слепог миша.

Хохштаплерај је еуфемизам када се, упркос знањима о тој теми, тврди да је глобализација исто што и постојећи режим "слободног тржишта". То је исто као када би се појам демократија поистоветио с (не нужно фер и слободним) изборима, или када би се математика изједначила са сабирањем. Кукавичлук је, а не храброст, када се, истина све чешћи акти америчког (нео)империјализма, уместо да се назову именом, скривају иза појма глобализација. Најзад, кратковидост је ако се тврди или, што је безочније, сугерише да је решење нагомиланих проблема у антиглобализацији која подразумева укопавање у националне ровове. Подложност становништва национализму може бити разумљива у ситуацији растуће несигурности и погоршања личних перспектива и колективних услова живота чије узроке није лако сагледати. Но, промовисање национализма, изолационизма и антиглобализације као лека представља кратковидост ако се зна да су тим мукама највише изложени управо појединци и региони који су искључени из глобалних мрежа и токова.

Као што глобална елита вођена себичним интересима промовише глобализам, лажно га представљајући као оличење глобализације, тако и локалне националистичке елите вођене својим себичним интересима распирују национализам као спас од "баука" глобализације. Ове две, наизглед, супротстављене позиције налазе се, међутим, у симбиотичкој вези. Њихов пропагандни рат представља фарсу - тим већу што делује искреније, јефтину забаву за становништво док му се стриже руно и дере кожа.

Глобална елита толерише национализам, чак га бодри и награђује све док може да га контролише и док он може да контролише незадовољну масу, али га грубо кажњава ако се овај отме контроли или изгуби контролу над становништвом. Тиме се националистичке елите подстичу на суровост и безочност у чувању власти, што се касније, када пријатељи постану непријатељи, користи у његовој осуди. Национализам се са своје стране не супротставља глобализму - осим симболички, све док му овај не угрожава легитимитет и док његовим протагонистима оставља довољно велик део колача (коже и руна). Тај крхки али нужни савез елита сложно ради против заједничког непријатеља - космополитског цивилног друштва јер у њему види актера свесног да се постојећи глобални и локални пореци моћи могу деконструисати само трансформацијом темеља на којима почивају.

Глобализација схваћена као космополитски пројекат, чији су протагонисти обични људи заинтересовани да своју судбину узму у своје руке, ма колико изгледало утопијски, могућа је једино кроз њихово глобално повезивање. У томе се слажу аутори различитих теоријских оријентација, а то знају и носиоци глобалне моћи. Отуда је основна улога коју национализам има у постојећем глобалном поретку - осујећивање таквог повезивања. Јачање национализма стога није само реакција на неолиберални пројекат већ и његова важна допуна, неопходан услов очувања постојећег глобалног поретка који има мало везе сa глобализацијом.

Не чуди зато да је национализам изгубио свој ранији еманципаторски карактер. Демократски потенцијал извргнут је у популизам; тежња ка братству народа уступила је место бесу и мржњи према другима и другачијима; идеал једнакости избледео је пред императивом националне униформности; а контрола поданика заузела је место слободе. Укратко, изгубљен у транзицији светског система, национализам је од ослободилачке идеологије и покрета постао сатрап глобалне елите моћи.

Социолог, доцент Филозофског
факултета у Београду