Коко Шанел поново у Венецији

Венеција – На чувеном венецијанском купалишту (острву) Лидо недавно је одржан специфичан омаж Коко Шанел.Испред хотела „Ексцелзиор”, стилиста познате модне куће „Шанел” Карл Лагерфелд приредио је модну ревију коју је посветио госпођици Коко и њеној страсти према Венецији. Атмосфера двадесетих година прошлог века оживљена је на пешчаној плажи хотела који је у то време представљао омиљену мету аристократских породица.

Неуморни Лагерфелд, који је већ 26 година на кормилу куће, одлучио се за фараонски аранжман ревије. У благом светлу залазећег сунца, између луксузних кабина и платнених заклона од сунца, овој спектакуларној ревији присуствовало је триста педесет одабраних званица: сви огрнути шаловима са ознаком „СC”, симболом легендарне модне куће, удобно смештени на пругастим лежаљкама и окружени углађеним конобарима који су дискретно нудили разноразне ђаконије. Својом новом колекцијом „Крстарење 2009–2010” (Croisière2009–2010), Лагерфелд је са представио венецијанско поглавље из живота славне креаторке.

Вез инспирисан византијским мозаицима

(/slika2)На пасарели дугој 150 метара смењивале су се познате манекенке (у дефилеу је учествовало педесетак модела) обавијене блиставим, драпираним хаљинама на којима је доминирала златна и црвена боја, са ципелама у облику гондоле и штиклама које прате форму чаша са постољем за „мартини”. Пругасти купаћи костими били су углавном у бело-црвеној комбинацији. Затим, асоцијације на карневал у Венецији, са маскама и широким црним мантилима. Црни шифон и бела чипка. Туга и заводљивост. Познати топ модел осамдесетих година Татјана Патиз јеу хаљини од беле чипке која као да управо стиже из Висконтијевог филма „Смрт у Венецији”. И униформе дечака у морнарском оделу, такође, евоцирале су стил из поменутог Висконтијевог филма (снимљеног по кратком роману Томаса Мана). Све је допуњено сјајним везовима инспирисаним византијским мозаицима, бујицама бисерних огрлица и брошевима у облику лављих глава, сличних оним венецијанским, симболима дуждевског града.

Да би реализовао овај догађај, Лагерфелд је, поред париских ревија, токомчитаве године ангажовао бројне сараднике и бавио се исцрпним истраживањима. „Да, истина је, ја сам ненормалан, имам енергију на продају”,изјавио је креатор смешећи се иза кулиса. Венеција, тако лепа и тако нестварна, представља фундаменталну етапу у историји Коко Шанел. У ствари, Коко је овде, обилазећи цркве и музеје открила италијанско сликарство, од Тинторета до Карпача, од Пармиђанина до Тијепола. Баш овде је рођена њена страст према црвеној боји, барокној декорацији и златастим византијскиммозаицима који су били инспирација за њен накит.

Руска вотка и француски парфем

(/slika3)Венецијанска бајка за Коко почиње двадесетих година, када, у намери да лакше преболи смрт свог љубавника Артура Боја Капела, стиже са пријатељима на Лидо. Током шетњи Венецијом, у базилици светог Марка зауставља се усхићена византијским мозаицима, које ће касније репродуковати у својим креацијама. Наиме, баш у Венецији Коко почиње да дизајнира своју прву колекцију накита. Дружи се и са оснивачем чувеног Руског балета Сергејом Ђагиљевом и предаје се краткој, али интензивној вези (шест невероватних седмица) са композитором Игором Стравинским. Иако краткотрајна, ова страст је успела да обележи њен живот. Након првог боравка у Венецији (1919), Коко се често враћала овом фасцинантном граду, у којем су на острву Сан Микеле, један у близини другог, сахрањена два пријатеља, Ђагиљев и Стравински.

Љубавна прича између Коко и Стравинског (без обзира на извесна хронолошка и чињенична неслагања бројних биографа), овековечена на филмском платну, затворила јеовогодишњи Кански фестивал. Стога (претпремијерно) присуство на ревији глумице Ане Муглали, која се у филму „Коко Шанел и Игор Стравински” појављује у улози славне француске стилисткиње, није нимало изненађујуће. Као на филму, Париз и Венеција, Коко, Ђагиљев и Стравински стално се преплићу: Коко је први пут угледала руског композитора у Паризу 1913, на скандалозној премијери паганског балета „Посвећење пролећа”, за који је музику компоновао Стравински по наруџбиниимпресарија Ђагиљева. Коко, која је једном приликом изјавила да је љубав лепа само у романима, упознаје Стравинског шест година касније, највероватније захваљујући обостраном познанству са Ђагиљевом. Тако је започела једна од бројних љубави ове крхке даме, која је створила стил који је, ослободивши жене стезника и других присила тадашње епохе, одолео и још одолева константним променама и хировима у свету моде.