Устав, Статут и понеки регион...

Регионализација је наметнута Србији, као тема за расправу, у тренутку када грађане Србије интересују и оптерећују многобројне важније теме за опстанак државе и њихову егзистенцију.

Док владајућа већина у АП Војводини предвођена Демократском странком није упутила Скупштини Србије предлог њиховог Статута Војводине нико у Србији није разматрао неку другу могућност уређења државе него се читава полемика у јавности водила о томе да ли је предложен текст Статута уставан или није, како то тврди већина правних стручњака и опозиционих странака. Када се предлагач, односно ДС и његов председник, суочио са тим да већина у овој држави сматра да је предложени текст Статута неуставан брзо је понуђена јавности нова тема – регионализација Србије да би се грађани забавили нечим другим и заборавили грешку владајуће странке.

Питање регионализације схватам као покушај стварања алибија тренутној власти за погрешне потезе које је повукла у вези са покрајинским Статутом, али од његовог доношења се не може побећи, јер то налаже Устав Републике Србије. Уместо да се крене овим путем, покренута је прича о регионализацији, наизглед сасвим прихватљива, иако отвара и могућност стварања нових крупних проблема. Искрено не верујем у праву жељу владајуће номенклатуре за суштинске промене територијалне организације наше државе. Пре бих рекла да неко тестира колико су грађани Србије спремни за евентуалне промене Устава, а регонализација је само изговор за измену многих других одредаба, као што су, у то сам дубоко убеђена, надлежности председника државе ради увођења полупредседничког система. Заговорник сам суштинске аутономије локалног нивоа, онако како је то учињено у већини држава Европе, на коју волимо да се позивамо само када нам то одговара. Самоуправа у Европи на тај начин учињена је блиском грађанима, јер је реч о аутономији и најширем нивоу надлежности градова и општина, о чему сам највише слушала у Савету Европе при Комитету за локалну и регионалну самоуправу.

Ако неко, насупрот томе, у Србији хоће да створи регионалне центре који ће у неким функцијама заменити главни град државе, онда ови регионални центри постају нови центри моћи, који ће се само звати другачије од Београда..., али опет ће остале општине у регионима имати много мање надлежности него сам центар региона. При том, не слажем се ни са оценом да су нам региони потрeбни да би била успостављена сарадња међу општинама. Мени као градоначелнику Новог Сада проблем у сарадњи између градског и покрајинског нивоа власти представљала је наша припадност различитим политичким партијама. У Србији, очигледно, треба да прође још много времена да бисмо стекли неке нормалне манире политичке културе, да када се заврше изборне кампање постаје небитно ко је на ком нивоу власти члан које политичке партије, него да су нас грађани изабрали да заједно радимо у њиховом интересу. И никаква регионализација не може да промени ту искривљену свест која овде долази до изражаја, када различити нивои власти не сарађују зато што су њихови представници различитих политичких опредељења.

Решење за које се залажем је, дакле, суштинска аутономија, приближена локалним срединама, јер свака регионализација ствара нове незадовољне градове и општине, зато што како год да кројите државу и да је реорганизујете, увек ће центар бити у једном граду, а неки други градови и општине ће бити незадовољни. Поред тога, мислим да нам региони нису потребни да бисмо помоћу њих успостављали бољу међуопштинску сарадњу. Зар Влада Србије и Извршно веће АП Војводине не могу и сами да обезбеде бољу координацију између општина и градова? Овако, ако бисмо имали и регионе, била би то права „природна” катастрофа колико би нам администрације још требало, јер нови центри моћи воде код нас у нова партијска запошљавања, а ми већ имамо 28.000 службеника на републичком нову, а да не говорим о локалним самоуправама и покрајинској администрацији. Нека они који су покренули ову тему почну да размишљају на тему Устав, Статут и понеки регион и шта следи даље...

Председник Народне партије