Не осећамо притисак
Прекосутра на Ташмајдану почиње 27. европско првенство за ватерполисте. Наша репрезентација, од сада као Србија, покушаће да настави путем којим су ишли "плави" као Југославија (европски првак 2001. у Будимпешти) и СЦГ (европски првак 2003. у Крању). У суштини, костур тима су исти играчи који су већ два мандата на европском ватерполо престолу, а успут су постали и светски прваци (Монтреал, 2005) и олимпијски вицешампиони (2004), да се остале медаље и не набрајају. Да су и без ватерполиста из Црне Горе јаки показали су већ у Светској лиги, где су у Атини убедљиво освојили прво место.
Наша репрезентација има и нови стручни штаб. Улогу селектора је стављена на плећа Ненаду Манојловићу, који је на тој дужности већ био (2000-2004) и вратио наш ватерполо на светски врх. Сада има и друге обавезе (председник Извршног одбора Организационог комитета Европског првенства у Београду), па је сам рад с екипом пао на Дејана Удовичића, тренера Партизана и јуниорске репрезентације. Сарадници су му Дејан Јововић, који је пре десетак година такође успешно водио наше наде, и Небојша Новоселац, који је и до сада био у стручном штабу "А" репрезентације.
Већ у првом колу (1. септембар) Србија ће играти дерби против Русија. А потом, дан за даном, следе окршаји с Холандијом, Словачком, Шпанијом и Румунијом (све наше утакмице почињу у 20,15 ч). У другој групи су Мађарска, Хрватска, Италија, Грчка, Немачка и Словенија.
Прво место у групи води у полуфинале. Други из наше групе играће у четвртфиналу против трећег из друге групе, а трећи из тог скупа против другог из нашег. Остали тимови бориће се за пласман од седмог до 12. места.
– Пред нама је најјаче такмичење. Шест-седам репрезентација се с правом нада да ће ући међу оне, који ће се борити за медаљу. А кад дође до тога онда одлучују нијансе, један шут, на шта се често заборавља, – каже Дејан Удовичић. – Русија нам је први противник у групи, па у овом тренутку и најважнији. Румунија је победила на турниру чији је домаћин била. Истина, Шпанци и Мађари тамо нису играли у најјачем саставу, али Грчка и Хрватска јесу. Многи не узимају озбиљно у обзир Грке и Италијане, јер су подмладили тим, али су то талентовани играчи и управо то што се од њих не очекује много може да им буде плус. Шпанија је откровење овогодишње Светске лиге и врло лако може да уђе у полуфинале. Реално гледано, међу четири најбоље екипе требало би да се нађемо још Мађари и ми и остаје отворено место за четвртог. То могу да буду Хрвати, Италијани, Руси, па и у Румуни. Али, тако је, што се каже, само на папиру. У базену може да буде сасвим другачије.
Ватерполисти су нас навикли на злато. То је увек додатно оптерећење за репрезентацију, а још кад се игра пред својим навијачима... Међутим, Удовичић сматра да то не важи у овом случају:
– Не видим притисак. Нама није потребно уљуљкивање, него подршка и то се осећа. Зато је за наше играче задовољство да играју пред својим навијачима. Поред тога, припреме су биле шире него обично, јер смо ипак имали нову репрезентацију. Нигде не пише да морамо да будемо први, али морамо за то да се боримо. Кад смо се окупили у Новом Саду, дан-два уочи квалификација за Светску лигу било је десет нових играча. Рекао сам тада да покушамо да из тога извучемо највише. И засад добро иде. Уигравамо се и ми у стручном штабу. Истина, одавно се знамо, али за добар заједнички рад треба време. Опет, неки играчи су пуна три месеца, од Светског купа у Будимпшети, у поном погону. И то треба све да се усклади. Ми смо радили по програму који смо затекли и спроводили смо га у складу с околностима, које су се мењале. Олакшавајућа је околност што имамо играче који су потпуно свесни ситуације и шта се од њих очекује.
Удовичић се придржава схватања да није добро да се жури. Сматра да треба да се размишља о првом наредном противнику и – ништа више. Такмичење је такво да ако се гледа сувише високо може и да се спотакне.
--------------------------------------------------------------------------
Петнаест медаља са европских првенстава
Од 26 европских првенстава "плави" ватерполисти су пропустили прва три непарна и два у време када због више силе наше екипе нису могле да се такмиче. Са 21 шампионата донели су чак 15 медаља: три златне, осам сребрних и четири бронзане. Ево њиховог учинка:
|
Будимпешта, 1926: |
– |
|
Болоња, 1927: |
од 7. до 12. |
|
Париз, 1931: |
– |
|
Магдебург, 1934: |
пети |
|
Лондон, 1938: |
– |
|
Монте Карло, 1947: |
од 7. до 9. |
|
Беч, 1950: |
бронза |
|
Торино, 1954: |
сребро |
|
Будимпешта, 1958: |
сребро |
|
Лајпциг, 1962: |
сребро |
|
Утрехт, 1966: |
бронза |
|
Барселона, 1970: |
бронза |
|
Беч, 1974: |
бронза |
|
Јенчепинг, 1977: |
сребро |
|
Сплит, 1981: |
четврти |
|
Рим, 1983: |
четврти |
|
Софија, 1985: |
сребро |
|
Стразбур, 1987: |
сребро |
|
Бон, 1989: |
сребро |
|
Атина, 1991: |
злато |
|
Шефилд, 1993: |
– |
|
Беч, 1995: |
– |
|
Севиља, 1997: |
сребро |
|
Фиренца, 1999: |
седми |
|
Будимпешта, 2001: |
злато |
|
Крањ, 2003: |
злато. |
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


