Европска унија – Европа региона

Како се у стручним радовима истиче: „Проблем регионализације снажно се наметнуо у склопу економског приближавања и административног усклађивања европских држава, прво у оквиру Европске заједнице, а потом и њихове интеграције у Европску унију”. (Степанов, Жолт).

Под регионализацијом обично се подразумева стварање одређених територијалних целина са атрибутима аутономног (самосталног) одлучивања у креирању и вођењу јавних послова (политике), односно у формирању организационих структура управљања (органа) ради остваривања тих послова. Циљ регионализације је стварање тзв. средњег нивоа – између државе и локалне самоуправе.

У Европи, идеја и пракса регионализма своје историјске корене налази како у општим политичким, економским, социјалним, културним, етничким и географским специфичностима „заједничког европског цивилизацијског простора”, тако и у посебним политичко-економским условима појединих земаља. Европска идеја регионализације посебно је изражена у оквиру Европске уније, где се идеја „интеграције” у великој мери разуме као идеја „регионализације” – а ЕУ све више разуме као „Европа региона” уместо „Европа држава”.

Постоји више модела регионализације, од којих су најилустративнији тзв. модел економске регионализације (Грчка, Холандија, Шведска, Немачка, Финска, Данска) и тзв. модел административне регионализације (Француска, Велика Британија). Треба напоменути да су и бивши СССР, односно СФР Југославија познавали специфичне моделе регионализације.

Модел „економске регионализације” почива на концепцији убрзавања развоја привредно неразвијених делова земље („региона”) у циљу отклањања асиметрије и хармонизације привредног потенцијала тих (регионалних) економија са глобалном економијом земље у целини. Међутим, како би се овај циљ постигао неопходно је комбиновати економску аутономију региона са одговарајућом политичком аутономијом региона, што се, између осталог, постиже „централном” економском политиком регионалног развоја. У Данској, на пример, постоје три институционална нивоа (централни, регионални и локални), а посебну аутономију имају „региони” Фарска Oстрва и Гренланд, што укључује и посебну законодавну и извршну власт. Занимљиво је да се процес регионализације у Финској (која има 12 региона) истовремено разуме у суштинској корелацији (вези) са процесом демократизације и развијањем институција грађанског друштва.

Модел „административне регионализације” почива на концепту територијалне деконцентрације и децентрализације централне државне власти. Тако, у Француској региони представљају облике „регионалне („територијалне”) администрације” који уживају одређени степен самосталности у погледу обављања административних (управних) послова и финансија. Јавне установе у Француској, такође, уживају одређену аутономију у погледу својих „специјалности” (школе, болнице, културне установе и др.). У Великој Британији, процес регионализације у основи почива на административној регионализацији, али последњих година добија облике тзв. деволуције, тј. сложеног процеса успостављања првенствено политичке аутономије „региона” као што су Шкотска и Велс (сопствени парламент, влада, закони и сл.) у односу на „регион” Енглеске.

Професор Правног факултета у Београду