Ниш би се брже развијао

Ниједно друго политичко питање не заокупља у овоме тренутку толику пажњу наше јавности као децентрализација. Рекло би се да је томе значајно припомогла светска економска криза, која, као и све друге пошасти, напросто не бира жртве. А међу највећим овдашњим страдалницима нашле су се управо локалне самоуправе југоисточне Србије, чија већина грађана je скоро на самој ивици провалије сиромаштва.

Спасоносну светлост на крају тунела домаће кризе могла би да означи и децентрализација, под којом се у области права подразумева процес преношења послова државне управе са надлежности централних државних органа на нецентралне – покрајинске, регионалне, окружне, градске или пак општинске. Региони су најчешће својеврсне географски и историјски јасно препознатљиве унутардржавне формације, које се одликују извесним етничким, културним и језичко-дијалекатским специфичностима, али и читавим низом других одлика.

У случају Србије регионализација би, разуме се, морала бити прилагођена специфичностима нашег правно-политичког система. Имали бисмо најмање пет региона, од којих је један jугоисточна Србија (са седиштем у Нишу), док би Београд као и досад био главни град и административни центар државе. Будући да би таква регионализација нужно морала да почива на пратећем принципу деметрополизације, тај би образац био примењиван и у односу регионалних центара према мањим локалним самоуправама у региону, чиме би се свакако спречила превелика доминација једне средине у односу на остале, што је сада чест случај. Али да би регионализација била успешна, обавезно треба да буде праћена децентрализацијом у области фискалне политике, што значи да би новац прикупљен од пореских обвезника био праведније распоређиван, па би све регионалне средине имале подједнаку шансу за убрзани развој.

Региони, истовремено, нипошто не би смели да имају атрибуте аутономне државности, јер би били недвосмислено подређени држави у Уставом и законима предвиђеном степену. То значи да не сме бити говора о томе да регионализација представља некакав увод у комадање државе нити би се стварањем региона мотивисало деловање сепаратиста спремних да угрозе територијални интегритет земље. Регионализација треба једноставно да буде нужан услов демократског напретка и привредног бољитка државе.

Међутим, у овом тренутку много важнији процеси од регионализације су децентрализација, деметрополизација и јачање локалне самоуправе. При том морају синхронизовано да се остварују два процеса: равномерни економски развој Србије и јачање позиције грађана у политичком систему.

У разговорима о регионализацији Србије треба бити веома опрезан. Морала би се избећи замка да се кроз регионализацију наметне процес атомизације државе. Такође, регионализација може да доведе до успостављања „мини-држава”, само на регионалном нивоу.

Треба имати у виду и да је у новијој 50-годишњој историји Србије било различитих облика регионализама, па и периода када није било никаквих институционалних облика организовања између општина и републике. Искустава из тих периода је на претек, само их треба анализирати.

Ниш, као центар (политички, привредни, културни, универзитетски ) југоисточне Србије и као један од центара балканских интеграција, много би се брже развијао да живимо у децентрализованој држави. Исто важи и за друге градове и општине, саставне делове нишавског, тимочког, пиротског, јабланичког, пчињског и топличког округа. То, међутим, није случај. Срећом за нас, нада умире последња. Дакле, прво децентрализација и јачање локалне самоуправе...

Професор Универзитета у Нишу, председник Скупштине града Ниша и народни посланик СПС-a