Љубав без граница

Повремено се може чути изјава да је у љубави и у рату све дозвољено. С обзиром на то да је ратовање крајњи облик непријатељства, нешто што се доводи у везу са емоцијом мржње, а не љубави, то поређење је мало чудно. Шта је онда смисао ове изјаве? Ја је разумем као изјаву да циљ оправдава средство, да када је остварење неког циља некоме толико важно да је важније од свега другог, тада не треба бирати како ће се доћи до њега.

Трагични догађаји на нашим просторима током претходне деценије управо нас уче да ни у рату није и не сме бити све дозвољено. Ако постоји нека врста етике ратовања, тада сигурно мора постојати и нека врста љубавне етике.

Ма колико била некоме важна, љубав према некој особи не би требало да буде најважнија вредност. Уколико је љубав према другоме најважнија вредност датој особи, онда њена љубав постаје фанатична, постаје необуздана страст. Уколико је дата особа онемогућена да оствари оно што јој је најважније на свету, она ће бити способна да уради било шта да би остварила тај свој циљ. То значи да је неко ко мисли да је најважније да оствари везу са одређеном особом спреман и да убије онога за којег процени да је претња њеној љубави, да би могао да јој „преотме“ љубав вољене особе. Када неко уздиже партнерску љубав изнад свих осталих животних вредности, он постаје фанатик љубави. А фанатична љубав је, као и сваки фанатизам, деструктивна, како за појединца, тако и за заједницу.

Шта мислите о мајци која је закључила да нема више љубави између ње и њеног мужа и која затим напушта мужа и двоје деце како би била са мушкарцем којег воли. Вероватно оваквој жени не спорите њено право да потражи срећу са другим мушкарцем, али сте се намрштили када сте прочитали да је напустила и своју децу.

Због тога људи који се одлуче да у свом систему вредности партнерску љубав ставе на врховно место постају неморални, понашају се попут неког „љубавног психопате“. Исту појаву неки називају „свето право љубави“ сматрајући да људи који воле имају права да због љубави и из љубави одступају од обичаја, од друштвених норми, од закона и датих заклетви. Зар није управо Тристан био витез који је због љубави према Изолди прекршио витешку заклетву верности?

Када неко изјави да је у љубави све дозвољено, он се оправдава, нормализује свој поступак. И зато се супротставите, одбаците и саму могућност да то може бити правило игре. Никаква емоција, ни снажна љубав ни снажна заљубљеност, па ни снажна љубомора или мржња не могу бити оправдање за наше поступке. Ако не постоје вредности које су важније од партнерске љубави она постаје „егоизам удвоје“.