Фантастично је стварно, а стварно је страшно

САВРЕМЕНА ПРОЗА
Поводом изласка из штампе новог романа "Сан о љубави и смрти", аутор Филип Давид је, између осталог, изјавио и да се данас не може писати онако како се писало седамдесетих, када је он почињао, као ни онако како се писало пре распада Југославије.

Уз могући закључак да би на почетку трећег миленијума дакле требало пронаћи нови књижевни израз, поменута вест могла би понекога асоцирати и на ону стару али занимљиву, сасвим је могуће и измишљену, анегдоту. Сада већ давних година, на једном конгресу писаца, Ели Финци саопштава како се данас не може писати онако како се писало пре толико и толико година, јер воз до Загреба не путује онолико дуго колико је некада путовао, већ стиже много брже. "Да", "одговара му Иво Андрић, "али жена бебу у стомаку још увек носи девет месеци".

Филип Давид даље објашњава како је одабрао да у новом роману преко фантастике стигне до савремености и тим поступком могуће разрешава ову Иво-Ели дилему.

Тема бира писца

Филип Давид у "Сну о љубави и смрти" ненаметљиво спаја два романа: "Кратак роман о љубави" и "Кратак роман о умирању", иако су они тематски сасвим различити. Но, његов перфектан стил и невероватан приповедачки дар, кога смо се за ових дванаест година прозног чекања заиста зажелели, у новом роману достижу врхунце и Давидово дело издвајају и сврставају у сам врх овогодишње, или пре вишегодишње домаће књижевне продукције. Пре свега зато што Филип Давид нови роман пише лако, брзо, течно, видљиво и многоструко, јесте: баш са оним атрибутима под руком које је Итало Калвино сматрао неопходним за писање добре књиге у том новом добу. Негде у својим дневничким белешкама Филип Давид је навео ове Калвинове речи размишљајући о једном другом писцу.

Већ након неколико првих реченица романа "Сан о љубави и смрти" сваком ће читаоцу бити јасно видљива та Давидова лака списатељска рука, једноставно приповедање и брзо напредовање кроз причу која је вишеслојна и више него многострука. Над сваком од његових поглавља која су исписана потезом мајстора кратке приче (док воз јури два пута прочитати уметнуту приповетку "Преписивач Торе"!) читалац ће се, уколико то жели, моћи зауставити и над сваком од глава замислити, те повући оне паралеле и разбити ону метафорику која му се непретенциозно нуди.

Када је 1964. године Филип Давид објавио своју прву збирку прича "Бунар у тамној шуми" познати књижевни критичар Бранимир Донат је написао како је очигледно да је "млади писац под утицајем ониричке литературе и хебрејске мистичне традиције". Не одбацујући Донатов суд, Филип Давид је тек много лета касније напоменуо да тада "готово ништа није знао о Кабали и блиским мистичним доктринама", али да га је запажање угледног критичара заинтересовало за ту врсту списа. Дакле, тек након што је књигу написао. То иде у прилог оној исто старој тези да писац не бира причу, већ да тема прво бира писца. "Тако је кабалистичка литература", рекао је Филип Давид, "захваљујући књижевном критичару пронашла мене". Управо њу – којом писац сада и буквално влада – срећемо у "Сну о љубави и смрти", поготово у првом роману који отвара књигу.

У "Кратком роману о љубави" Филип Давид нам описује потрагу Јакова за Рокеле, женом која га је опчинила. Посмртно венчање које ће уследити након пикарских авантура главног јунака завршиће причу "засновану" на кабалистичкој идеји о сну као једном од могућих светова. Јунак лута Источном Европом до Земуна, трагајући за мртвом девојком којом жели да се ожени, у бајковитој атмосфери која стварно и нестварно ставља у исту раван. Филип Давид, одлично познајући кабалистичко учење, те јеврејску традицију и историју, уверљиво приповеда о путу свога јунака, и то прозирним, кристално јасним језиком који је сасвим очишћен и педантан.

Роман о умирању

Након што је на крају првог романа најавио велике несреће које ће задесити свет, Филип Давид започиње свој други роман – други део "Сна о љубави и смрти". Овога пута то је и тематски и сижејно сасвим другачија прича о аутистичном дечаку Ерику Вајсу који се рађа у банатском градићу 1933. године и који под налетом нацизма током рата завршава у немачким монструозним научним истраживањима. Као сасвим другачији, Ерик Вајс, јунак другог романа са насловом "Кратак роман о умирању", жртва је лекара Немца који испитује шта се може створити од деце која су обдарена, али и другачија. Након тога Филип Давид одводи причу у сасвим неочекиваном правцу и ка сасвим неочекиваном епилогу. Након низа перипетија, исприповеданих из више различитих перспектива и кроз уста много приповедача, Ерик Вајс ће се наћи на "Броду лудака" 1993. године, чиме ће писац завршити ону своју идеју о фантастици која ће дотаћи стварност.

Заправо највећи домет Давидове књиге – којој бисмо иначе могли замерити једино на сувише брзом преласку преко појединих одличних епизода које су напросто тражиле нешто више простора, поготово у другом делу – биће та непрекидна игра између стварног и нестварног, између сна и јаве, између живог и мртвог, између фантастике и стварности – стварности која никада није тако страшна као када читалац на крају романа схвати да једина његова утеха – "радило се о фантастици" – заправо и није била никаква утеха. Фантастично је било стварно, а стварно је било страшно.