Кад Бах скине перику

У Београду је недавно завршен први конкурс за ауторе који компонују за маримбу а у жирију је био и Небојша Живковић, перкусиониста и маримбиста који годинама живи у Немачкој,у којој важи за једног од најплоднијих немачких композитора.

Живковић је у Србији завршио средњу музичку школу а удараљке и композицију студирао у Мајнхајму и Штутгарту. Свира на концертима, компонује и држи курсеве маримбе широм света: Јапан, Шведска, Грчка, Кореја, Тајван и САД где је одржао радионице на 30 америчких универзитета. Гостујући је професор на Музичкој академији у Новом Саду где је класа удараљки отворена 2006. године.

Какви су резултати недавно завршеног конкурса?

Врло добри! Министарство културе суфинансирало је прво српско национално такмичење за композиторе који пишу за маримбу и ево првих резултата. Због ембарга смо изгубили на многим подручјима науке и уметности и зато ми на срцу лежи да у Србији урадим оно што може да се уради на промоцији удараљки и едукацији млађих нараштаја. За седам дана одржао сам 10 концерта по Србији, а 6.000 малишана први пут је видело маримбу.

Основали сте интернационални ансамбл „Јован”. Како сте бирали екипу за свој бенд?

Тројица музичара су из Америке, један из Немачке, и један из Литваније. Мени је свеједно, нека живе у Кини али морају да буду перфектни и довољно луди да воле и знају Живковићеву музику. Неке од њих сам упознао на фестивалима тако што су ми рекли „I love your music”, а неки су бивши студенти и фанови. Да бисмо на бини свирали како бог заповеда морамо довољно пива да попијемо, довољно паметних и глупих вицева да испричамо, довољно дуго једни другима ћебад да крадемо у хотелској соби на гостовањима. Не треба ми неко ко ће да плаче како није довољно плаћен и како соба није добра. На турнеји хоћу ентузијасту који свира оно што воли и не пита.

Да ли маримбиста теже гради каријеру у односу на некога ко свира неки познатији инструмент?

Да. Уопште, тешко је бити са Балкана, из луде Србије, али у неким круговима и то звучи као егзотика која може боље да прође. Словенци ми често кажу – „Србија је као Нокија. Сваки пут све мања”. Мала и „крволочна” нација. Али и поред тога ја свирам концерте, добијам наруџбине и живим као слободан уметник. Да сам више свирао маримбу него што сам протестовао против Милошевића, моја каријера би била боља, и то не кажем са огорченошћу. Она је таква да могу да живим од свирки, а колико људи данас то може? Са 300 извођења мојих дела у преко 50 земаља данас могу да живим само од тантијема.

У својим композицијама од националних тема окренули сте се социјалним...

У младости су ме занимале историјске теме. „Косовску тужбалицу” написао сам 1984. а 1986. обишао све манастире на Косову и схватио да ово добро бити неће. Сад ме више занимају социјалне теме, док су национални мотиви остали као фолклористика и отворена рана с месом. Написао сам 30-40 дела, а ове године имам неколико плаћених наруџбина. Постао сам и критичнији према ономе шта пишем а најбитније ми је да иза свега могу да стојим. Да и за младалачку грешку могу да кажем „супер, баш је слатко”.

На својим курсевима поред нотне инсистирате и на некој врсти обавезне животне лектире: од Шопенхауера, до Ничеа и Достојевског...

Од силног вежбања музичари су постали тзв. фах идиоти. Срећем већину која одлично свира а непросвећена је као ноћ. Ни три реченице не могу да споје. И, када на конкурсу 60 младих људи свирају исти репертоар, јер се такмиче, имате следећу ситуацију. Свирају „Астурију” од Албениза. Питам шта је Астурија, они кажу да је име композиције. Врло паметно, али шта значи. Одговор је „да није женско име”!? Или ми свирају Баха као у сомотским рукавицама. Е, хеееј, Бах је имао 17 деце! Људи, тај је уживао у животу. Када је Бах скинуо перику, тај је био други човек. И зато полудим кад неко свира Баха тако барокно и свилено, што каже Моцарт „ви као да мрамор каките”. Е зато је важно како ће неко да одсвира Живковићеву композицију „Криве душе” а за тај увид треба му шире образовање.

Кажете да се са посебном пажњом обраћате америчким студентима. Зашто?

Када из Новог Сада одем у продавницу, могу да чујем мађарски језик, и већ сам обогаћен. У суседним земљама већ ћу осетити другу религију: од католицизма до оног исконског, Византије. А неко ко одрасте у Охају, он цео свој живот не чује други језик уживо, осим свог. Знам студенте који никада нису изашли из своје републике у САД! На курсу ми онда кажу „мислио сам да ћу да слушам маримбу, а ти ми причаш како сам неписмен и необразован”. Има и других са ставом „након твог курса узео сам годину дана паузе. Све сам престао и отишао да путујем по Европи и Африци. Хвала што си ми отворио очи”. Јер, он никада неће моћи да свира ни Баха ни било шта друго ако не буде стајао у Вормсу пред зградом из 1024. године, док се не буде шетао провинцијом Астуријом у Шпанији, и док не буде омирисао ту прашину где се стварала историја. Како да осети балкански звук док у Сарајеву не проба ћевапчиће који смрде на овчетину, где су Турци покрстили толико људи...

Имате четворо деце, успешну каријеру, свет вам је позорница. Чему сада тежите?

Пре неки дан на џогингу сретнем 87-годишњег комшију. Изјадам му се да имам висок притисак, и како ми толико ништа није важно, да сам се забринуо колико сам индиферентан. Каже он да сам у годинама када раздвајам битно од небитног. И кад набрајам оно битно, већ код трећег прста застанем. Битно ми је да сам здрав и задовољан. Да никоме не сметам, да не патим, да немам набеђеног шампионства. И деца су ту многе ствари променила. Испричаћу вам још једну причу. Мој покојни тата последњих 10 година провео је на Дунаву у викендици, сасвим лежерно обучен. Ја у успону каријере, дођем из Немачке, предложим да одемо да му купимо нови џемпер. Он неће, каже има већ три. Сутрадан, каже да хоће. Шта тата? Каже: „Видиш ову тополу, поред ње има врба. Не видим Дунав од те врбе већ годину дана. Је л’ би могао мало да је скратиш, да могу Дунав да гледам.” Примаријус, директор болнице, жели само да одсечем врбу да би видео Дунав... Тада га нисам разумео, данас разумем. Личи на причу о Диогену: испунићу ти сваку жељу, само ми се склони са сунца. Ја сад питам ваше читаоце: Шта је њима битно и шта је, уопште, битно?