Лепота која се не намеће

Поводом будућег председавања Шведске Европској унији, следеће недеље ће на Коларцу бити одржан гала концерт, на коме ће учествовати шведски уметници уз пратњу Хора и Оркестра Радио-телевизије Србије којима ће дириговати маестро Бојан Суђић. Као солиста и музички представник Србије наступиће оперска певачица Јадранка Јовановић.

У разговору за „ Политику” Јадранка говори о свом таленту, о лепоти која јој у иностранству никада није узимана као „грех”, али први пут јавно и о женама у српским институцијама културе, које су хтеле да „кроје” и одлучују о њеној уметничкој судбини.

Шта Вас мотивише да, поред богате каријере, покрећете и учествујете у новим уметничким програмима? 

Живим кроз уметност и од уметности. То није рад у класичном смислу речи, већ исказивање сопствене креације. Уједно то је једни пут који мене задовољава. Знам да ће остати забележени бројни програми које сам радила кроз Београд и Србију, од Сомбора, Зрењанина, Лознице, Параћина, Ниша… Можда су неки од њих били превише авангардни, превише смели за време када су се појавили. Никада се нисам мешала и губила време размишљајући зашто ме нема у некој оперској подели. Јер животни пут не води само кроз једну улицу. И када вам затворе и препрече пут, увек можете да отворите хиљаде других.

Поред сценског темперамента који несумњиво поседујете, који унутрашњи квалитет Вам је помогао да успете, а који да се после толико времена одржите на сцени?

Оно што ме је извело на уметнички видик, то ми је помогло и да опстанем. Пре свега, мислим на лепоту и господство. На лепоту која нема потребе да се намеће, која је врхунски квалитет јер је у њој садржано све – интелигенција, креативност, машта, аутентичност, страст, харизма и нарочито доброта. Код мене се срећно поклопило и једно и друго. Сећам се када сам изашла на сцену у Фиренци, још нисам ни почела да певам, био је аплауз... И свуда сам остала Јадранка, ретко ми ко помиње презиме. Очаравајућа лепота је пре свега доброта.

Како је успешна каријера певачице утицала на Вашу приватност? Да ли интима може и треба да се сачува од очију јавности? Шта се губи, а шта добија?

Сложен процес. У нечему се увек губи, у нечему добија. Губитак је добитак и добитак је губитак. Невезано од моје професије, одувек сам била особа чији је приватни свет јако мали. У основној школи била ми је довољна једна другарица. Остале ме нису интересовале. За врхунског уметника самоћа је неопходна. Кроз самоћу уметник духовно напредује. Никада ме није занимало бескорисно седење у кафићу. Чему то? Нисам склона јавном експонирању без покрића, мислим да је изводљиво и потребно сачувати сопствену приватност. Много пута су ме другарице питале – како то да многе јавне личности говоре о љубави према својој деци, а ја то не чиним. Има ствари које када се изговоре изгубе и вредност и смисао. Када бих стала на сцену и „запливала” кроз своју професију, ту сам била изворно своја, препознатљива Јадранка. Али када бих ишла улицом, никада нисам имала свест да сам посебна и другачија. Сматрам да је то једино нормално. Мени никада у животу не може да се догоди реченица: Знате ли ко сам ја? 

Критичари Вас пореде са Маријом Калас, а Ви кажете да су све жене Кармен. Зашто тако мислите?

Свакој певачици би такво поређење ласкало, али Марија Калас остаје за сва времена уникат. За живота је доста речи било о њеним наводним скандалима, а кад је умрла сви су писали да је умрла примадона апсолута. Што се Кармен тиче, мислим да колико год има жена на свету, толико може бити различитих  ликова Кармен.

Колико Вам је лепота помогла, а колико пута одмогла у каријери?

Други су више примећивали да сам лепа, него ја сама. Када говорим о лепоти, мислим на духовну, а не на физичку лепоту. Лепа жена никада не игра на „карту“ лепоте, јер она сама исијава из ње. То је лепота која нема потребу да се наметне. Чак и када хоће да буде неприметна, таква лепота светли. У иностранству скоро да не памтим да ми је одмогла. Међутим, код нас, свих ових година, од када сам се појавила смењивала се и о мојој судбини одлучивала читава плејада жена на одређеним функцијама у институцијама културе, различите професорке, директорке, уреднице, критичарке, новинарке... које су према мени имале однос од велике нетрпељивости до страсне мржње. Никада о томе нисам јавно говорила. Примећивала сам то крајичком ока, за многе сам знала да ме озбиљно руше на сваком кораку, али сам незаустављиво ишла својим уметничким и животним путем. Тако је и данас. Било је ту и мушкараца који нису пропустили прилику за разне врсте освета. Ипак, суштински ништа није омело огромну љубав публике коју доживљавам на сваком кораку у свом народу и апсолутно се осећам српском народном уметницом.

Познати сте као „јака“ жена, борац. Да ли сте се некада осећали жртвом својих бескомпромисних ставова?

Можда би, посматрано са стране, неко могао да помисли да јесам, али ја се не осећам као жртва. То је мој живот и ја другачије једноставно нисам могла. Све што сам радила, свака одлука коју сам у животу донела увек је ишла из срца. То сам ја – отворена за истину и када други не желе да је чују, искрена и директна и онда када сам била свесна да многима то не одговара, али увек независна, своја и храбра.

Познајете ли мушкарца који је спреман да прати тако храбру, професионално остварену и материјално независну жену?

Ретки су такви и изузетно раритетни. Познавала сам једног таквог и оно што сам ја данас последица је тог сусрета.

Како реагујете на удварања, а како на критике?

Не падам на најласкавије речи, нити очајавам над најгрубљим критикама које не могу утицати на моје место у овој земљи.

Чега и кога се плашите?

Приватно, моји страхови су углавном везани за нови живот, живот мог сина који пролази многа искушења и ризике на свом путу учења и сазревања. Уопштено, стрепим од свих оних који чине све да моја земља нестане, а највише због тога што ми се чини да мој народ није свестан тога.

Када бисте почињали каријеру, да ли бисте нешто променили. Код себе и код других?

Мало ствари сам бирала у свом животу. Све је за мене судбина резервисала. Ништа нисам од живота отимала, јер ко отима од живота, живот се отима од њега. Чајковски је рекао да није фаталиста, али да воли када се ствари повежу. Имала сам ту срећу да се код мене све повезује у једну садржајну и исијавајућу животну целину.