Европа није циљ већ пут

Један човек је овом скупу подарио име:Зоран Ђинђић, велики демократа и визионар. Схватајући прошлост он је био жељан да учествује у обликовању будућности. Никада није сумњао у унутрашњу сродност Србије и Европе и знао је да обе имају много тога једнa другoj да кажу. Сву своју наду полагао је у људе који су спремни да учењем, искуством и мотивацијом, са бистрим разумом и жарким срцем крену новим путевима. Нови путеви су могли да буду само они који прескачу старе јарке и спајају људе.

Многобројне немачке фирме већ пет година спремају места и успостављају везе како би утемељили концепт стипендија. И ове године 38 предузећа билo je спремнo на то. Због тога се нарочито захваљујем. Треба да останемо уверени! Реинтеграција Србије у Европу не сме да застајкује.

Први пут је ове године допутовало 50 стипендиста из свих земаља западног Балкана у Немачку. То подстиче регионално помирење и изграђује мрежу младих и квалификованих покољења различитих струка. Све се то дешава усред глобалне финансијске и привредне кризе. Она нам свом оштрином показује да нажалост не постоје само путеви већ и ћорсокаци и да систем који само у појединостима, а не у целини гледа своју предност мора да пропадне.

Али оно што личи на последњу тачку често је окретница. Када је упитан велики историчар Гордон Крег, пред крај свог дугог истраживачког века, за суштину својих сазнања он није размишљао дуго и рекао је у једној реченици: „У мраку се виде звезде”.

То ми врло добро осећамо. У овој фази испливавају поново старе врлине које су биле затрпане: поверење, смисао за заједницу, одговорност. Нема ништа боље од иницијатива као што су стипендије за прекогранични саобраћај, размену и кооперацију. Такав „дериват” има постојану вредност. Он је старатељска меница за будућност.

Европа није циљ већ пут. Она није брзо патентно решење свих проблема. Понешто постаје чак теже као у једној великој породици. Али то је интелигентна могућност бавити се тиме.

Док сам долазио овамо питао сам се: како се налазе „прави” стипендисти? Да ли су они препознатљиви у окружењу? Да ли им је то на челу написано или имају одређени сјај у очима? Како ја замишљам правог стипендисту Фонда „Зорана Ђинђића”? Скоро да се плашим да кажем, и надам се, да су то врло отпорни људи.

Он или она имају три страсти: глад, пожуда и егоизам. Да: он има неутољиву глад за ширином и лепотом света. Каже се да у свакој слици сликара чуче две, три нове. И он доживљава сваки достигнути циљ као нови почетак. Само онај ко жели немогуће може да досегне могуће. Наравно да има снове, али и зна: Ко жели да оствари сан мора најпре да се пробуди из њега. Он ужива у животу, али не на мало, већ у великим цртама, не као малограђанин који негује само своју баштицу испред куће и свађа се са комшијама, не као сакупљач података и бројач грашка, који на крају, попут змаја у Вагнеровој опери, чува своје благо и каже: „Ја лежим и поседујем”, већ као путник коме припада све што је испред и иза њега. Ако плашљивци и неодлучни кажу: „Ма тако немирно не може да се живи. Потпуно се истрошиш!” онда се он насмеје и каже: „Па шта! Шта ће ионако да остане?”.

Друго, он је пожудан. Он има неутољиву радозналост према људима, са којима се среће, има вољу да сарађује са њима, да упозна њихове идеје, њихов језик и њихове приче и њихов можда сасвим другачији поглед на неке ствари. Он тражи нове контакте, интересантне пратиоце, саветнике и сараднике, а, такође, и интересантне противнике. Он се пуно више нада њиховим питањима него њиховим одговорима. Он изгради добар тим и повеже га у мрежу у којој свако може да се развија. Један мудри човек је рекао: Свака ствар се дефинише кроз своју најбољу могућност. Дакле, он пожудно тражи у свачему и код свих такве могућности и не дозвољава себи да се нахрани са лошијима. А уколико нешто погреши или му нешто не успе у првом захвату, онда он не тражи кривце већ узроке и поправља се на њима.

А све то се слива у здравом егоизму. Он се брине о самом себи, с тим да ону велику целину задржи у свом погледу. Он ствара себи леп и садржајан живот са пуно људи, који су радосни што он постоји. Он помаже себи и својој земљи кад унапређује добро регије и континенте.

Да, он је толико нескроман и без граница да би цео глобус обухватио, јер на зиду његове собе виси изрека: „Никад не бих могао да будем националиста./Цео свет ми је још премали” и тако показује да има леђа, где други имају само кичму. Било би за њега неподношљиво да се не може погледати у огледалу или да се мора плашити питања своје деце.

Обраћање стипендистима Фонда „Зоран Ђинђић“ у Берлину, 10. јуна. Аутор је члан председништва Одбора немачке привреде за исток и директор медијске групације ВАЦ