Европски пентагон

Србија је у демографском, економском и политичком смислу изразито поларизована држава. Издиференцирана је на релативно развијени центар и неразвијену периферију. Иако је у градским насељима сконцентрисано само 56 одсто становништва, урбана поларизација је изражена. Диспропорција у демографској величини и економској и политичкој моћи Београда и осталих већих градова последица је некохерентности и асиметричности политичког, економског и урбаног система и неуравнотеженог регионалног развоја. У Србији је очит недостатак равномерно размeштених градова развoјних функција са 200.000 до 500.000 становника, који би били носиоци уравнотеженог развоја.

Проблеме у вези cа великoм концентрацијoм становништва и привредних активности у малом броју градова имале су а и данас имају земље ЕУ. Унија има проблем јаког језгра „пентагона” (петоугао оивичен линијама које спајају Милано, Париз, Лондон, Хамбург, Минхен и поново Милано) и слабе периферије. Пентагон захвата 14 одсто територије, у њему је око 27 одсто становништва, а ту се остварује више од 40 одсто бруто дохотка ЕУ. У циљу смањења диспаритета пентагон – периферија конципирано је више варијанти развојних политика. Као инструмент децентрализације и уравнотеженог развоја предложен је модел метрополитанских развојних подручја, које чине већи градови и зоне њиховог утицаја (1.595 урбаних центара класификованих у шестостепени хијерархијски систем).

Србија има развијен центар – подунавско-посавски развојни појас (полицентрична урбана агломерација Београда и Новог Сада) и економски депресирану и демографски празну периферију. Просторним планом републике 1996. године анализирани су сви елементи и фактори регионалног развоја и утемељена je стратегија „дебеоградизације”, ублажавања дисфункционалности у систему насеља. Главни инструменти полицентричног уравнотеженог развоја су 34 функционална подручја формирана око градских насеља од којих су пет макрорегионални центри (Ниш, Крагујевац, Ужице, Приштина и Нови Сад) и појасеви развоја тј. инфраструктурни системи који их повезују. Од доношења Просторног плана прошло је 13 година, али питање територијалних компетенција, функционалне хомогености, саобраћајне повезаности и регионалне умрежености градских центара и функционалних подручја није решено. Остала су отворена питања у вези са консензусом о моделу децентрализоване политике планирања развоја и са вертикалном и хоризонталном расподелом компетенција, обавеза и одговорности.

Недавно је обелодањен предлог регионализације Србије, али нису објављена научна, стручна и политичка начела на којима се он заснива. На први поглед, уочљиве су неке нелогичности. Структура појединих региона је са просторно-функционалног аспекта некохерентна. То је најизраженије у западном и источном региону где не постоји инфраструктурна подршка за умрежавање развојних центара ни на регионалним нити на субрегионалним, општинским и локалним нивоима.

Подела Србије на регионе релативно уједначених природно-еколошких, функционалних, демографских, економских и социјалних обележја је императив. То је предиспозиција за уравнотежен или „подношљиво неуравнотежен” развој региона, њихових асоцијација и целовите националне територије. Усаглашене концепције регионалног развоја и регионалног просторног планирања могу дати велики допринос у развоју и рационалним размештају становништва, привредних и непривредних садржаја у Србији и њеним субцелинама које имају различита просторна, демографска, економска, социјална, етничка и културолошка обележја. То треба да доведе до формирања стабилне економије и побољшања квалитета живота грађана. Када до овог дођемо, лако ћемо постићи политички договор или компромис о Србији „држави региона” или о Србији „регионалној држави”.

Прoфecop Гeoграфског фaкултета Београдскoг унивepзитета