Љубавни састанак „на невиђено”

Људи углавном проналазе свог партнера међу непознатим људима. Обично тако што га у некој ситуацији угледају, а затим констатују да им се свиђа. Први контакт је визуелан, а затим следи прилажење и упознавање. Особе се приближавају једна другој све док се међусобно позитивно оцењују, све док не започну неку врсту везе.

Када неко у зрелим годинама раскине дужу везу и не може да пронађе одговарајућег партнера, тада је веома леп гест да му у томе помогну његови пријатељи. Ако пријатељ закључи да би особа могла да добро функционише са неком другом особом коју иначе не познаје, а пријатељ је познаје, тада је веома добро да јој понуди могућност да их упозна. Проблем који се поставља је у томе што упознавање не иде на уобичајен начин, као резултат визуелног свиђања. Реч је о састанку „на невиђено“, или „наслепо“ (блинд дате).

У овим сусретима „на невиђено“ особа обично има неку представу о томе шта може да очекује. И када је особа на основу својих сазнања изградила позитиван став према другоме, ипак је на крају пресудан визуелни утисак. Већ после једног састанка, који је често организован тако да не изгледа као упознавање, особе знају на чему су. Ако се довољно допадну једно другом, сами се побрину за даље виђање.

Када се касније испостави да оно што је изгледало као почетак добре везе прерасте у лош брак, у ружан раскид или развод, често главни кривац испадне пријатељ који је организовао упознавање. Особа којој је помогао тврди да је крив отприлике као продавац који је утрапио лошу и покварену робу.

И због тога су пријатељи, нажалост, све мање расположени да организују оваква упознавања. То је велика штета јер у овој врсти повезивања људи постоји велики потенцијал. Када је особа млада креће се на све стране међу другим младим људима који такође траже партнера, тако да пронаћи одговарајућу особу није велики проблем. Али већ у раним тридесетим када се промени начин живота, рада и забаве, када је већина генерације или у стабилним везама и браковима или остаје инфантилна не желећи да одрасте, пронаћи одговарајућег другог постаје проблем, некада велики проблем.

А тада је помоћ пријатеља и социјалне мреже непроцењива. Свакако да је пријатељ добронамеран и према једној и према другој особи, али јасно је да он није никакав велики стручњак за дубинску психологију, а ни неко ко гарантује да ће цела ствар успети. И зато је важно да пријатељ никада не даје гаранције, да јасно каже да другога не познаје потпуно, да не даје гаранције, да даље зависи од саме особе. А када не успе, никада не треба оптужити пријатеља. И зато размислите кога ћете повезати.