Партијска држава треба да постане правна

Корупција је глобални феномен јер је захватила читав свет. Србију је, ваљда зато што је под теретом транзиције, шчепала екстремно, и по учесталости и по разноврсности.

Статистика социјалне патологије већ је констатовала управну, инспекцијску, пореску, царинску, увозно-извозну, банкарску, правосудну, стечајну, грађевинску, трговинску, медицинску, друмску, образовну, стамбену и разне друге корупције.

Недавно је председник републике упозорио на још један њен облик, на партијску корупцију. Признао је да она постоји у његовој партији, али је тражио да му верујемо да постоји и у свим другим партијама. Верујемо му, јер већ дуго знамо да је има. Брине нас само што је партијску корупцију „пријавио” са озбиљним закашњењем више као олакшавајућу околност за признату чињеницу него као осуду стања.

У време Милошевића Србија је била изразито корумпирана држава. После локалних избора 1996. многе општине су добиле демократску власт, али, нажалост, нису одолеле вирусу корупције, који је баш у њима изазвао појаву донација у корист партија на власти. А оне су, заправо, биле „цена” за задовољавање разних потреба грађана и других правних субјеката, пре свега у домену грађења.

Партијској корупцији „допринео” је и рани страначки парламентарни плурализам. Још се сећамо призора коруптивне трговине посланичким мандатима, који је у Скупштини СРЈ снимљен скривеном камером. Такве трговине потом било је и у Скупштини Србије, али без камере.

Пошто је овладала почетним облицима, партијска корупција је закорачила у интересну сферу тајкуна, финансијских моћника земље, који су своје профитне интересе задовољавали тајним финансирањем парламентарних странака, договарајући узвратне бенефите у пословању.

У свим овим и сличним приликама било је, наравно, простора и за остваривање личне користи партијских функционера. Неки од њих су идентификовани, али само као врх леденог брега чија је масивна супстанца још увек невидљива. А она је најопаснија. Зашто?

Зато што партија на власти, преко својих чланова у влади и Народној скупштини може утицати на доношење, промену или престанак прописа, а преко својих чланова у управама јавних предузећа и служби – на функционисање јавног сектора. Ако је тај утицај продукт корупције, у држави настаје стање које одговара „корумпторима”, па они овладавају државним и јавним пословима иако су у сенци. То ову корупцију чини и подмуклом.

Због тог својства тако дуго је и одолевала препознавању. Али препознавање није довољно. Партијска корупција је срасла с државом, па су за њено сузбијање потребне радикалне мере. Најургентније су: 1) утврђивање идентитета „корумптора” и корумпираних; 2) разобличавање тајних прихода и расхода странака; 3) откривање праваца кретања новца оствареног „надуваним” зарадама и другим примањима у јавним предузећима и службама; 4) увођење имовинских карата за партијске функционере; 5) установљење система и механизма независне контроле партијских прихода и расхода.

Кад ово буде учињено, политичке партије ваља привести владавини права. Владавина права и корупција су у односу обрнуте пропорционалности: где је више корупције – мање је владавине права. Корупција је опструкција владавини права. Тако ће бити док партијска држава не постане правна. А то од Србије очекује и њен Устав.

Редовни професор Правног факултета Универзитета Унион