Српска школа

У школском ресторану је дегустација специјалитета које су припремили ђаци по енглеским рецептима. Заједно са ученицима су и наставници и директор. Грицкају слане и слатке питице и колачиће. Ћаскање се претвара у ватрену дискусију о Шекспиру. Четрнаестогодишњаци се препиру са наставником књижевности. Многи ће помислити да је ово инсерт из школског живота у далекој Финској, Холандији, Енглеској. Тако се међутим шездесетих и седамдесетих година учило у огледним школама у Србији. А стручњаци из Шведске, Француске, Велике Британије, Италије, Словеније долазили су тада у Србију да од педагога, психолога, учитеља и професора уче како се организује настава и ради с децом. Били су задивљени како београдски основци говоре по два светска језика, похађају двојезичну наставу и расправљају о многим историјским, али и актуелним темама. Уверили су се и да су у школама овладали и практичним вештинама значајним за свакодневни живот.

Овај концепт школовања ђака разрађен у огледним школама није заживео у српском школству због недостатка новца, али и Шуварове и других сличних реформи.

Биле су у то време изузетно цењене и наше факултетске дипломе. Свет је учио од нас, од стручњака из Србије који су били цењени и тражени на свим континентима. Како у развијеним западним државама, тако и у земљама такозваног трећег света. Одлазили су у то време наши грађевинци, инжењери, лекари у Либију, Мароко, СССР да помогну развој тих земаља, да обуче њихове кадрове.

У међувремену ситуација се изменила, захваљујући сплету околности на глобалној политичкој сцени, али и на домаћој. Србија почиње да стагнира и заостаје. Долазе ратови, изолација, бомбардовање.

За то време Европа је јачала на свим пољима. Створио се и јединствен европски образовни простор и стандарди које сада Србија мора да преузме од те Европе уколико жели да буде део тог простора, ако жели да се и економски и политички преобрази у једну цивилизовану, правну и економски развијену државу. Да буде равноправна са земљама Европске уније.

Сада наши наставници уче како да у школи децу оспособе да критички размишљају, а не да бубају, јер се у међувремену наше школство вратило на године са почетка прошлог века, о чему сликовито сведоче бележнице тадашњих школских надзорника: "На настави српског деца читају певајући и замуцкујући. Мере знају напамет, али нико не зна да израчуна површину пода у учионици. Знају датуме Косовског боја и смрт Краљевића Марка, а не знају кад их питаш да ли је Краљевић Марко био жив у време боја на Косову".

И разна истраживања показала су да у школама и на факултетима у Србији много тога шкрипи. Наши ученици су, рецимо, подбацили на међународним тестовима. Од укупног броја уписаних студената око две трећине никада не заврши студије. Једна трећина која успе да дипломира у просеку студира два пута дуже него што је то програмом предвиђено. Студије су дуге, тешке и скупе, а академци се жале на корупцију коју је готово немогуће открити и доказати. На ту корупцију жале се и основци и средњошколци и њихови родитељи.

У међувремену је наш високошколски систем образовања оценила и Европска асоцијација универзитета. Указала је на то да се код нас непотребно дуплирају наставници, инфраструктура (лабораторије, библиотеке...), службе попут оних студентских, општих послова, рачуноводства, да је расподела простора неадекватна, да су застарели програми и наставне методе. Упозорено је и да су уско оријентисани програми студија непримерени захтеву тржишта, да је неадекватна и нерационална мрежа високошколских установа, да се ту слабо стичу практична знања и вештине...

Сличну оцену дали су међународни стручњаци и нашим основним и средњим школама. Указали су на застареле програме и методе рада, на опширно и претешко градиво, на нерационалну школску мрежу. Али исто тако су наше школе, факултете и наставнике оценили и сами ученици и студенти.