Oжиљци историје

Од нашег сталног дописника
Љубљана – Словенија и Србија озваничиле су своје везе тек после више од деценије дубоко замрзнутих односа. Прекретница се догодила 9. децембра 2000. пошто су Димитриј Рупел и Горан Свилановић, шефови дипломатије Словеније односно СР Југославије, у Љубљани потписали изјаву о успостављању дипломатских односа.

Међусобно признање пало је много раније, али и неславно пропало. Словеначка влада 1992. игнорише а председник Милан Кучан одбацује једнострано признање Милана Панића, тадашњег југословенског премијера. Београд узвраћа истом мером када службена Љубљана 30. новембра 1995. јавља да признаје СРЈ. У међувремену се догађало свашта, али мало доброг – Словенија уводи визе за грађане из Србије, забрањује улазак у државу возилима с регистрацијама СРЈ. Власти у обе земље показују завидну креативност у загорчавању комуникација између два народа.

Либерална словеначка влада суспендује 1995. одлуку којом српска кола не смеју на словеначку територију и поништава мере повезане са санкцијама УН које су биле алиби за ниже чиновнике да клистирају госте из Србије од границе даље. Захваљујући посебној одлуци некадашњег "Младининог" колумнисте, а тада министра информисања, само штампа из Србије на челу са "Политиком" и "Временом" слободно улази у Словенију; тиражи су очас "планули", а изненађење је било веће када се исказало да од Марибора па до Копра има више конзумената ћирилице међу чистокрвним Словенцима, него у "економској емиграцији" из бивших југословенских република.

Иако је било више падова него успона на релацији Љубљана – Београд, политичарима није успело да скроз срозају односе између два народа који су у историји били проткани међусобним уважавањем. Словенија није постојала као држава у доба када су у Бечу пријатељевали Вук Караџић и Јернеј Копитар, а многи Словенци у Србији видели су инспирацију за национално ослобођење.

Током Првог светског рата словеначки војници носе униформе аустроугарских солдата, али није било мало оних који су пребегли и придружили се јединицама српске војске.

Реновирани уџбеници историје, међутим, словеначке тинејџере док изучавају страхоте оба светска рата више не уче да су српски војници до последњег гинули бранећи словеначке међе попут мајора Швабића који је задржао продор италијанских трупа код Врхнике; нити како су се српски војници борили за северне словеначке границе у Корушкој или под командом генерала Рудолфа Маистра у Марибору. Нема ни описа како су породице у Србији примиле избеглице које су нацисти депортовали из словеначке Штајерске. Минимализам у обради историјских факата није усклађен само с политичким курсом него и широко распрострањеним уверењем да су "Срби протеклих деценија дебело наплатили жртве које су дали за словеначки препород".

Милошевић је симбол спорних идеја за "преуређење" Југославије супротстављених идеалима цивилног друштва (и политике) у Словенији. Љубљана вазда подвлачи своју "моралну победу над Београдом у идеолошком спору деведесетих".

Остало је познато – словеначки плебисцит о осамостаљењу успева (децембра 1990), следи једнострано отцепљење од СФРЈ, јуна 1991. Регрути у униформама ЈНА, послати да "бране" југословенске границе, налећу на заседе словеначке територијалне одбране и милиције. То је најнеславнија етапа међудржавних односа, не само због улудо изгубљених живота него и због кршења ратног права од стране словеначких снага. Осећај тријумфа због "победе у десетодневном рату против папирнатог тигра" (ЈНА), изродио се у предање о "малој Словенији која се супротставила југо-четничкој (србо-четничкој) армији". Све то, уз свакогодишњу прославу дана када је спречен "митинг истине" у Љубљани, храни србофобију чије су жртве "избрисани" и непризната бројна српска мањина у Словенији.

Љубљана истовремено негира самоопредељење Срба ван матице упркос чињеници да су Срби као народ имали на то право, а подржава право на сецесију "косовских пријатеља" иако су Албанци у СФРЈ уживали статус мањине. Рупелу нису туђе "експертизе" на рачун Срба, попут: "Са Србима се не може разговарати; њима треба надзор и васпитање, у виду Унпрофора." Медији мукотрпно напуштају такве стереотипе о Србима после Милошевићевог пада, али је и поред тога Србија стална тема министара из Јаншиног кабинета кад би да докажу колико је Словенија успешна, привредни раст завидан, а масе благословљене благостањем. Коначно, солидније међусобне односе оптерећује проблем закинутих словеначких пензионера, брана за продор српског капитала и одлучност Словеније да Србији покаже да може бити мала, нарочито после губитка Косова.

--------------------------------------------------------------------------

Косово и Палестина

Јелко Кацин, извештач Европског парламента за Србију, последњих седмица у два наврата назива српске политичаре кукавицама, потврдивши да ће "током председавања Словеније Унијом настати две нове државе – Косово и Палестина". У Србији "влада неуротично стање, а нико од политичара нема храбрости да каже да ће на Балкану настати нова држава и да ће бити међународно призната", истиче Кацин за словеначки државни радио.