„Скини” и (не) плати

Недавна изјава певача и фронтмена америчког састава „Fleet Foxes” Робина Пекнолда да се захваљујући илегалном даунлоуду данас прави боља музика изазвала је праву „лавину” реакција у свету шоу-бизниса. Такође, поново је отворила полемику о томе да ли има сврхе борити се против све присутнијег незаконитог „скидања” музике. Ова изјава дошла је управо у тренутку када се навршава десет година од лансирања чувеног сервиса за размену фајлова путем Интернета, „Напстер”. За само две године постојања овај сервис радикално је променио начин доласка до нових музичких издања.

– Музика је знатно богатија као уметничка форма него што је то била пре појављивања „Напстера”, рекао је Пекнолд у недавном интервјуу за британски Би-Би-Си. Овај музичар је открио и да је музика његовог састава, између осталог, настала и под великим утицајем такозваног фајл-шеринга. Признао је да и сам албуме често скида са Интернета, без икакве накнаде, као и то да му не смета што други корисници „онлајн” размењују музику групе „Fleet Foxes”. Отворено алудирајући на нескромност великих звезда музичке сцене, Робин је додао:

– Колико је уопште некоме потребно новца? Одвратно се осећам када чујем колико се људи жале око тога.

Појам илегалног скидања и размене музике у последњих неколико година постао је глобални феномен. Ипак, греше сви они који мисле да је овај феномен ствар новијег датума. Осим аудио-касета, које су омогућавале веома једноставан (и широко доступан) начин преснимавања песама, ту је и чувени флопи-диск. Овај изум из 1971. године био је први „пиши-бриши” медиј, који је омогућавао да се (бар у теорији) на њега аудио и други дигитални материјал снима и по неколико хиљада пута. Све до средине осамдесетих година прошлог века, флопи је углавном представљао реткост и непознаницу за свакодневног корисника. Лансирањем верзије флопи-диска од три и по инча и популаризацијом персоналних рачунара почела је и да се развија идеја о масовнијој размени музике преко ових медија. Појавом CD-а (и касније DVD-ja) као универзалног и пријемчивог стандарда за размену свих врсти дигиталног записа, и развитком његове кућне примене до 1994. године, број примера илегалног копирања музике почео је вртоглаво да расте.

Конкретније идеје о бесплатној размени музике преко Интернета у том периоду изгледале су тешко оствариве из једног простог разлога. Брзина и стабилност Интернета је током осамдесетих, па и деведесетих година прошлог века била релативно мала, чак и у развијенијим земљама, попут САД или Јапана. Ово је отежавало или чак онемогућавало да се музички записи од по неколико стотина мегабајта путем глобалне мреже размењују између два или више удаљених рачунара.

Такође цена, у то време нових технологија, била је још једна од кочница. Примера ради, најобичнији компјутерски CD писач је током деведесетих година коштао неколико стотина америчких долара.

Све се променило настанком компресованих музичких формата (од којих је свакако најпознатији MП-3), који су омогућавали да се гломазни аудио-записи сведу и на мање од једне десетине своје оригиналне величине. А онда се, паралелно са повећањем брзине Интернета, појавио и „Напстер”. Овај сервис за несметану размену фајлова преко Интернета је за нешто више од две године постојања (јун 1999 – јул 2001) окупио преко 26 милиона корисника. Права армија корисника у овом периоду је, на дневном нивоу, без икакве новчане накнаде, размењивала и по неколико десетина милиона песама.

Оваква појава, наравно, није могла да прође незапажено. Заговорници заштите ауторских права, али и многе музичке групе и аутори песама кренули су у медијски и правни рат против овог сервиса.

Једна од првих реакција стигла је од суперзвезда метал сцене, калифорнијске групе „Металика”. После сазнања да верзија њихове песме „I Disappear”, иначе једне од насловних нумера из филма „Mission Impossible II”, „кружи” на нету знатно пре њеног званичног датума објављивања, „Металика” је решила да подигне тужбу против „Напстера”. Ускоро су на сличан начин поступили и репер Др. Дре, али и Мадона, за коју се само неколико месеци раније „шушкало” да ми могла да потпише партнерски уговор са овим сервисом. Све јачи притисци на „Напстер”, званичне тужбе од стране надлежних органа, али и страх кућних корисника да би и они (макар посредно) могли сносити део последица нелегалне размене музике учинили су да после бројних трзавица ова „Мека” аудио материјала престане са радом у јулу 2001. године.

Својеврсно „наслеђе” овог сервиса се у све већој мери осећа и осам година касније. Број познатијих протокола, програма и сервиса настао од 2001. до данас премашио је број од неколико стотина.

У последњој деценији светски закони у области заштите ауторских права и права на накнаду од скидања и размене музичких издања постају све прецизнији и ригорознији. Ипак, тешко је поверовати да ће у ери „експлозије” Интернета и нових технологија ти закони дати конкретне, дугорочне и свеобухватне резултате.

Адријан Чолаковић