ТИМОТИ ЏОН БАЈФОРД

Већина деце коју познајем се смеје кад то цитирам. Кажу: "Ако је то тачно, тешко нама кад одрастемо!" Ја сам имао срећу не само да имам дивно детињство него и да обожавам школу – али недавно, кад сам на часу конверзације у једној школи за енглески језик, тражио групи од петнаесторо деце да напишу три ствари које воле и три које не воле – свако је написао "школу" као нешто што не воли, а већина је ставила "школу" у негативној конотацији на првом месту. Због чега толико деца не воле школу и нису срећна у њој? Познајем много деце, нарочито средњошколце, који редовно иду у школу са стањем страха или стреса – "Данас ће вероватно професор историје да ме пита – а можда и професор физике…" или "Морам некако да поправим ту двојку…"

А шта ће да пита професор историје? Нешто из 20 страница уџбеника које је ученик морао да научи напамет да би репродуковао чињенице управо како су представљене у књизи. Да ли разуме све што је научио и шта је његов став према ономе што је научио? Изгледа да то није толико важно…

Али можда није све тако црно. Можда постоји још професора као што је један професор социологије који је на почетку часа рекао: "Надам се да ће неко да ми постави једно паметно питање за данашњи час. У супротном ћемо морати да радимо нешто из овог глупог уџбеника."

Још један негативан ефекат овог школства је (поред тога што је знатан проценат наставе потрошен на испитивање појединих ученика, док су остали ђаци седели скрштених руку, ћаскајући међусобно…) да ученик брзо схвати да је најпаметније одговорити само на питања на која сигурно зна тачан одговор. Више пута на мојим часовима сам питао нешто релативно једноставно – нешто у шта сам био сигуран да ученик зна – али одговор је изостао. На крају му ја кажем одговор, а он ће: "Да, мислио сам да је то, али нисам био сто посто сигуран." Плашио се да ће дати погрешан одговор, нешто што у школи може да значи тројку или горе. Зар човек не учи на сопственим грешкама? Боље два погрешна одговора из своје главе него један тачан одговор научен напамет из књиге.

Зашто уопште деца иду у школу? Да уче? Да оспособљавају и развијају своју памет? Да добијају добре оцене, да могу да се упишу на факултет где ће да студирају нешто, тако да могу да добију посао, буду успешна, добро се ожене или удају, да могу да гаје децу која ће опет ићи у школу – да уче, да оспособљавају и развију своју памет…

Наравно, све ово је важан и саставни део људског живота у било којој земљи, али школа треба да буде много више него место где дете своју памет оспособљава и развија. Памет која је само "тренирана" је продужетак прошлости – и тешко ће као таква да открије нешто ново. Деца нису пчеле у кошници које морају да буду ефикасни, послушни трутови радећи само за добробит кошнице. Свако дете садржи нешто своје и само своје – своју специфичност, личне могућности, нешто што га је одредило при рођењу. Да буде доктор, наставник, економиста, бродоградитељ – можда је нови Леонардо, Ајнштајн, Марија Кири, Никола Тесла, Оља Ивањицки, Стефан Миленковић… Али како ће то сазнати? Из књига? Свако може да чита, да учи напамет, да понови… Паметна особа је особа која познаје себе, која зна ко је, шта може, шта стварно жели и у коме правцу треба да иде да може да каже: "Да, да, то сам ја!" Мудра особа је особа која зна колико је важније бити него имати. Свака бубалица може имати знање али није свако који може бити оно што стварно јесте а не оно што одрасли мисле да треба да буде. Прва и права улога школа – а и родитеља – јесте да помогне детету да открије себе и своје праве жеље и могућности, јер само тако ће дете моћи да да све од себе. Онај који зна ко је и шта може, биће не само вредан и ефикасан члан друштва, него ће водити то друштво напред. Ако дете само учи прошлост напамет, осуђено је да понови и продужи ту прошлост са свим грешкама и недостацима. Наравно, има много из прошлости што треба сачувати, а дете која мисле својом главом ће лако препознати оне врлине прошлости које вреде!

Редитељ и професор