Стубови који руше европски кров

Недавно је објављена вест о рехабилитацији првог Албанца у Србији који је био "жртва идеолошких и политичких прогона". Севдаил Хисеини осуђен је пре тринаест година због објављивања сатиричне поезије; рехабилитација је на месту, и, упркос изреци "никад није касно", закаснила је. Још боље би било да Хисеинију, као и многим другим Албанцима у Србији, никада није била угрожена слобода изражавања. Погрешне методе "политичке борбе" постигле су да је питање Косова ескалирало у проблем светских размера.

Суочавање Србије са временима када власт са неистомишљеницима није водила дијалог долази касно, али повећава наду да је статус Косова и кршење људских права тамошњих Срба могуће решити у складу са међународним правом. Светске силе граде независно Косово на убеђењу да је између Албанаца и Срба немогуће изградити поверење, занемарујући чињеницу да је суживот немогућ ако поверења нема. Постоји ли спремност обе стране да се суоче са заблудама и злочинима?

Вратимо се у време када је у Србији никла клица, како то тумаче западне дипломате, губитка "права на Косово". У време када су митинзи Срба са Косова, изазвани кршењем људских права, али и притисцима српског руководства на институције у Приштини, изазвали осећање угрожености међу косовским Албанцима. На Косову је тих година ударнички спровођена Брозова политика која је идеолошки затирала "албански сепаратизам", а маршалови комунистички трабанти од Триглава до Ђевђелије нису преговарали са "иредентом". Темељ "борбе против сепаратизма" био је посвађан са савременим поимањем људских права, што је распирило тежње косметских Албанаца за отцепљење и довело до актуелног стања.

Репресивне мере су погодиле широк круг људи а не само оне који би тероризмом угрозили безбедност грађана. "Диференцијације", "чистке" на послу због "морално-политичке неподобности", режирани судски процеси на којима су "иредентистима" због речи и мисли изрицане драконске казне, све те прегажене методе размахале су се Косметом после демонстрација на Приштинском универзитету 1981, а многи млади Албанци, међу којима су неки данас лидери на Косову, уверили су ме у разговорима које смо водили пре готово 20 година да се у тадашњој СФРЈ поновила прича о тамницама као најбољим "универзитетима револуције".

Тада ниједну од тих прича које су описивале методологију уништавања људских судбина, није објавио ниједан већи медиј у Србији, иако се расправљало о бројним табу-темама, а Осма седница још није узела сав данак у демократији. Упознала сам тако 1988. и Шефкета Цакићија, који је у групи са Афримом Фушо, Бедри Ајетијем и Исметом Цакићијем био испрва осуђен на шест, а онда је казна смањена на четири године затвора због исписивања пароле "Косово република", "Ослободите другове"… Њихова реакција на осуду потврдила је упозорења експерата да такве санкције отварају још већи јаз и проблеме за опстанак Срба на Косову, без икаквог ефекта на оне које би да "преваспитају". Младићи попут Шефкета сањали су само како да после издржане робије побегну са Косова где више нису могли да се запосле, студирају, планирају будућност. Затвори су им у међувремену постали универзитети.

"Готово пет месеци сам провео у самици а једном су ме тамо стрпали на мој захтев! Од куће сам добио пар занимљивих књига, па сам молио управу да ме дају у самицу, тамо сам у миру могао да студирам. Углавном античке ауторе: Платона, Аристотела, Сенеку; имао сам и неколико књига са подручја етике и психологије, Карла Роџерса. За такво штиво ми је била потребна тишина", испричао је Шефкет 23. децембра 1988. Упркос робији, подвукао је, није се одрекао својих гледишта. Гурнути на маргине друштва, жигосани и без перспективе, многи Шефкетови вршњаци и ментори кренули су у правцу где их је, спремна, чекала ОВК.

С друге стране, Срби у Прекалама, селу у коме сам видела прве дуге цеви којима су се мештани наоружали како би се заштитили од напада албанских комшија, нису глумили страх. Њиховој сигурности није допринела "борба против сепаратизма" диригована митинзима, колонизацијом и "идејном диференцијацијом". Проректор Приштинског универзитета Мухамет Бицај показао ми је октобра 1988. списак 40 потенцијалних студената који су из централе ком-партије оцењени "морално-политички неподобнима". Ти кандидати су аутоматски брисани са списка уписаних студената. Проректор је такву праксу сматрао напретком, јер у прошлости на универзитет нису смели сви којима је "ико у породици зашао у националистичке воде, попут брата, мајке, оца…" Новина је била да су врата образовања затварана а школовање забрањивано "само онима који су оцењени непосредно непримерени".

"Деалбанизација" Приштинског универзитета била је у супротности са принципима правне државе; у земљама Европе је исписивање парола, у најгорем случају, прекршај због упрљаних зидова. Деликт мишљења је у СФРЈ, а на Космету нарочито, кажњаван драконским мерама. У Србији је тада било немогуће објавити оно што сам тада написала у "Младини" - да критика режима (па и вербално залагање за "Косово републику") уколико не позива на насиље, не би смела да буде означена као кажњива радња. Српском правосуђу је требало наредних 20 година да дође до истих закључака.

У међувремену је, на "позив улице", извршено срамно хапшење Азема Власија, дошло је до претеране употребе војне и полицијске силе на Космету а легитимна борба за права тамошњих Срба упрљана је дискриминацијом Албанаца, што је био облик "анационалне" политике комунистичких властодржаца. И док су митингаши широм Србије некажњено тражили оружје, демонстрације косметских Албанаца завршаване су хапшењем "контрареволуционара", чак и кад су скандирали испод Титових слика.

Историја се понавља, улоге су замењене - сада албанска већина на Косову опет прогања српску мањину, крши њена елементарна људска права, од онемогућавања слободе кретања до непоштовања употребе матерњег језика. Срби су данас на Косову затворени у енклаве које личе на самицу, а сарказам Цакићијевог искуства је да су такве "самице најбољи универзитети отпора".

Оно што ме збуњује јесте ћутање косовских интелектуалаца - Шкљзена Малићија, Ветона Суроија, Блерима Шаље, Реџепа Ћосје, Зекерие Цане и многих других са којима смо крајем осамдесетих осуђивали погубне поступке (Милошевићеве) политике. Када су они били прогањани, имали су савезнике у либералној српској јавности. Сада, када на Космету живот српске мањине клизи у апартхејд, неспремни су да се одупру насиљу сународника, а Приштина одбија дијалог са Београдом и, у тренутку када падају међе унутар Европе, захтева исцртавање нове границе, убеђујући Брисел да су поделе прави стуб за европски кров.