Не желим да живим на ловорикама успеха

Вест да ће један од најпопуларнијих британских састава свих времена „Симпли ред” престати да постоји следеће године одјекнула је „као гром из ведра неба” у светској јавности. Јер овај бенд, настао у Манчестеру далеке 1985. године, током каријере продао је више од 50 милиона албума и имао много хитова. Но, тако је решио оснивач, фронтмен и аутор „Симпли реда” Мик Хакнал. Група, која је објавила и дупли албум највећих хитова „Simply Red 25: The Greatest Hits”, неуморно, по ко зна који пут, обилази свет на опроштајној турнеји „Greatest Hits World Tour”.

За све оне који нису присуствовали сјајном концерту групе „Симпли ред” у хали „Пионир” пре три године, у петак увече имају јединствену прилику да виде Мика Хакнала и колеге. У оквиру ове опроштајне турнеје они ће последњи пут свирати у Београду, тачније на теренима Кошаркашког клуба Партизан на Калемегдану.

У интервјуу за „Политику” риђокоси фронтмен групе „Симпли ред” каже да су Дјук Елингтон, Мајлс Дејвис и Каунт Бејзи његови музички хероји и додаје да је одрастао и на правим бендовима – „Битлсима” и „Ролингстонсима”.

– Желео сам да будемо нови „Битлси” или „Ролингстонси” и залуђивао сам себе да ће тако бити. „Битлси” су на врхунцу имали једни друге. Можда су били закључани у хотелске собе, али било је њих четворо, а ја сам био сам против света, није било тима, што човека чини помало несигурним, усамљеним и буди чудна осећања.

Признаје нам да је током каријере упознао многе звезде којима се диве милиони људи широм света. Али, прављење идеала од музичких или филмских звезда, према мишљењу Мика Хакнала, није добро. Сећа се како је као студент уметности у Манчестеру ишао у оближњи биоскоп у коме су се приказивали филмови независне продукције.

– Постао сам велики поштовалац Џека Николсона и његових раних радова. Годинама касније Николсон је дошао на наш концерт. Видео сам га са сцене, играо је на столу, а после концерта нас је позвао на пиће. Помислио сам: „Боже, стојим крај Џека Николсона, ово је потпуно лудо.” Још увек не верујем да ми се то десило, јер се никада нисам осећао као један од њих, као део тог „клуба” и мислим да ли је то утицај панк генерације.

Хакнал истиче да је за једног дечака тешко када одраста без мајке, што се, нажалост, њему десило. То, према његовим речима, оставља велике последице.

– Тек последњих година схватам колико је то утицало на то ко сам ја, како се понашам, опходим према другим људима. Просто, имаш невероватну количину несигурности у себе, јер није отац тај који ти даје храброст, већ мајка. Тражио сам неку врсту женског одобрења, па сам покушавао да заведем што више жена. Нисам развијао пријатељства са мушкарцима, јер сам био заузет јурећи жене. Била је то нека врста психолошке опсесије. Тражио сам љубав жена, да бих могао да кажем – неко ме воли, неко брине за мене.

Присећа се како током деведесетих није нимало био срећан. Живео је за посао, а остатак времена би се „проводио”. Живео је живот за који би неки тинејџер грешком помислио да је прави рокенрол стил живота.

– Све више сам упадао у рупу у којој нисам желео да будем. Запитао сам се какав живот водим – не виђам своју породицу, пријатеље – и рекао себи да је време за нешто друго. Желео сам да пронађем срећу. Нашао сам једно дивно имање на селу, купио га и одселио се из Манчестера 1995. године.

Хакнал је пре две године постао отац. Тек тада је, како признаје, почео да цени оно што има и да проводи квалитетно време са својом породицом и ћерком. Сада заиста ужива и више не осећа да му је нешто одузето.

– Стално слушам приче о старијим музичарима који недељу дана после завршетка турнеја чупају косу, јер не знају шта ће са собом, немају никога код куће. А ја, поред музике, имам још нека интересовања, друге ствари у којима, такође, страсно уживам. На Сицилији производим своја вина. Понекад себе морам да уштинем да бих поверовао да је један дечак из Манчестера признат у Италији као неко ко прави добро вино. И тај посао волим и добро ми иде.

Турнеја „Greatest Hits World Tour”, у оквиру које ће прекосутра увече последњи пут наступити у Београду, означава крај блиставе каријере састава „Симпли ред”. По окончању ове светске турнеје, којом прослављају и 25 година постојања, Мик Хакнал креће у соло музичку авантуру.

– Желим стилску промену, јер не могу да правим нову музику под баластом „Симпли реда”. Сматрам да у креативном смислу имам још толико тога да дам. Не желим да живим на ловорикама, а иронично, успех „Симпли реда” ме кочи. Соло албум „Tribute to Bobby”дао је људима сирову визију каква ће моја музика бити у будућности. Желим сировији звук, више ритма, желим да људи слушају моју музику уз флашу пива и са великим осмехом на лицу. Било је сјајно правити мекану и романтичну музику, али то сам радио 25 година и време је да кренем у другом правцу. Неки људи ће можда помислити да сам луд и храбар. Не очекујем да ће то бити тако комерцијално и успешно, само желим да зарадим бар толико новца да могу да направим још једну плочу– поручује Мик Хакнал.