Позориште се не служи на тацни

Румунски редитељ Александру Дарије ради Маривоов комад „Расправа” на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта. Представа ће бити изведена крајем јула на фестивалу Град театар у Будви, а београдска премијера се очекује на јесен. Александру Дарије је директор румунског позоришта „Буландра” и председник Европске театарске уније, а са својим представама гостовао је широм Европе. Његова поставка Шекспировог „Сна летње ноћи” је 1991. године учествовала на Интернационалном позоришном фестивалу у Лондону, а лондонски „Гардијан” је прогласио „најбољом поставком после Питера Брука”. Представа је проглашена и за једну од најбољих поставки „Сна летње ноћи” у свету.

Маривоову „Расправу” Александру Дарије ради са провереном глумачком екипом: Анита Манчић, Горан Шушљик, Христина Поповић, Соња Вукићевић, Маша Дакић, Сузана Лукић, Марко Јањић, Радован Вујовић, Миљан Прљета и Искра Брајовић.

Прву пут радите у Београду. Како је дошло до Ваше сарадње са Југословенским драмским позориштем?

Фасциниран сам Београдом. Мислим да смо на неки чудан начин слични као народи, али да нисмо свесни у којој мери. Открио сам да је много речи из румунског слично са српским језиком, о чему раније нисам имао појма. Већ полако разумем неке речи из српског језика. Као председник Европске театарске уније подржавао сам идеју да Југословенско драмско позориште постане њен члан. А онда сам се случајно у Боготи, где сам гостовао са Маривоовом представом „Тријумф љубави”, срео са Бранком Цвејићем и Горчином Стојановићем. Цвеја и Горчин су видели моју представу и позвали ме да радим Пјера Маривоа у Београду.

Свака нова поставка неког Маривоовог комада сматра се победом правог позоришта. Шта Вас је заинтригирало у његовим делима да му се поново вратите?

Верујем да постоји доста лоших тумачења Маривоа и неспоразума кад је његово дело у питању. Чини се да је тема његових комада љубав, али то је само на први поглед. Кроз начин на који су рађене Маривоове драме у 19. и на почетку 20. века, ипак долазимо до закључка да је био лоше тумачен. Маривоови комади представљани су као весели, о срећним људима који се срећно заљубљују. Када сам режирао „Тријумф љубави” открио сам да главна тема није љубав већ лаж. Односно, колико смо принуђени да лажемо једни друге да бисмо добили и задржали оно што желимо. Супротно томе, једна од главних тема комада „Расправа” јесте манипулација људима. На први поглед у том комаду је реч о томе ко у љубави чини први прељубу, али испод тога се крије озбиљна тема која се бави питањем: да ли нам је дозвољено или не да експериментишемо са другим људима и да шпијунирамо њихове животе. Због тога је Мариво годинама сматран мање значајним писцем. Код Молијера се, рецимо, главне теме комада изговоре кроз текст, а код Маривоа је све скривено. Делује као да се он плашио да ће неко открити главне теме његових комада. То је типично за то време. Ако погледате Бомаршеа или чак Голдонија видећете да они чине крупне оптужбе под велом смешних, комичних комада. Мени је задовољство да радим таквог аутора какав је Мариво, јер морате да откријете и оно што је сакривено. То је много теже, али и занимљивије са позоришне тачке гледишта.

Маривоове комедије пореде са шампањцем?

Маривоова драматургија јесте горко пиће испод шампањоликог изгледа. Ми у „Расправи” нећемо уништити шампањац и радити неку тешку ствар, већ ћемо да испоштујемо начин на који је он крио ствари. Дозволићемо публици да сама открије ствари које смо претходно и ми открили.

Комад „Расправа” се може схватити и као наговештај буржоаске револуције и новог друштва у Француској?

Не волим када се позориште послужи на тацни, већ када ме нешто бурно изазове. Сваки тренутак рада у театру требало би да буде нагон за нечим револуционарним. Као пред сваку револуцију тако и у овом комаду постоји тренутак потпуне тишине. А овај комад је такав: на први поглед врло лагана ствар, али у себи држи тензију будуће експлозије.

-----------------------------------------------

У корак са Европом

Важите за интернационалног редитеља. Радили сте у Јапану, Немачкој, Шпанији, Италији, Великој Британији... И ево Вас у Србији. Којим путем иде савремена позоришна уметност?

Чињеница да је ЈДП ушао у Европску театарску унију говори да Србија иде у корак са савременим европским тенденцијама. И док је постојала стара Југославија имали сте јаке фестивале који су се темељили на томе да приказују нешто авангардно, новије, што је било испред осталих земаља у окружењу. Када сам био млад, Битеф је био значајан фестивал који је деловао западњачки, модерно. Са друге стране, глумци и људи са којима овде сарађујем говоре ми да је начин на који радим различит од онога на који су навикли. Не знам да ли ће то дати добар или лош резултат. У сваком случају, то је за њих нешто другачије и различито. Зато волим да радим у иностранству. Неки редитељи се плаше да режирају на језику који не разумеју. Када дођете у непознату средину, ви сте принуђени да изађете из неких рутинских аршина по којима режирате код куће. Ти људи вас не познају, не познајете ни ви њих. Не можете да се ослоните на стару славу, тако да цео процес рада почињете изнова, од нуле. То је за мене очаравајуће.