Избегли катастрофу, не и бруку

Швеђани су нас надиграли, били су бољи противник, а наша млада фудбалска репрезентација, стручни штаб, уз свесрдну подршку медија, једноставно нису били припремљени на такав развој догађаја. Атмосфера да ћемо савладати Швеђане и пласирати се у полуфинале Европског првенства просто је „пумпала” наш тим, уљуљкивала га да ће пролазак даље били лак посао, речју, нико није ни помишљао на неуспех.

На другој страни, чак и у извештајима наших новинара са лица места било је јасних наговештаја да је за домаћина ова утакмица бити, или не бити. Својим спортским амбицијама додали су и јасну политичку конотацију, што се видело из свакодневних написа у делу шведске штампе, која је тровала атмосферу националистичким текстовима и тиме додатно подизала тензије у оба табора.

У таквим околностима, после доброг почетка, дошао је лако примљени гол и наша грађевина, као и наде да ћемо остварити план, почела је да се руши. Балон је пукао већ у 15. минуту после другог гола шведског нападача Бега из једанаестерца. Да ли је судија правилно оценио место прекршаја или не сада више није битно, али реакција наших фудбалера била је апсолутно непримерена таквом тренутку. Јер, прекршај је постојао, судија је свирао и ту се више ништа није могло учинити. Ко је нашим младим (не само њима) играчима икад рекао да судије мењају своје одлуке под притиском фудбалера, а не само на интервенцију својих помоћника. А могло је да буде још горе, с обзиром да је шведски играч био најближи голу и да је арбитар мирне душе могао да примени правило игре и искључи Томовића, чак и да је досудио слободан ударац ван казненог простора!

После овог пенала и гола, наши су једноставно пукли. Помоћ, на жалост, није стигла од оних који су морали да интервенишу, од стручног штаба. Напротив, и са те стране је вршен притисак на португалског судију, што је додатно доливало уље на ватру и реметило концентрацију наших играча, неопходну за покушај повратка у игру.

Мало наде коју је донео гол Качара муњевито, је само минут касније, угасио брзоноги Тоивонен и тачка на исход утакмице је стављена.

Али, то није био и крај наших мука. Изнервирани, без концентрације и јасне представе како да наставе овај сусрет, наши млади фудбалери почели су игру освете, која је све мање имала везе са спортом и фер-плејом. Преоштри стартови на противничке играче нису могли да прођу некажњено, па је судија Проенса сваки час вадио картоне. Није лепо да се један тим, при таквом резултату определи за оштре стартове и грубости, а не за игру. Још је мучније било гледати како и наши резервни играчи улазе са клупе у терен и агресивно полемишу са арбитром, тако да се у тренуцима чинило да ће неко и физички насрнути и ударити Португалца, што би био прави скандал и још већа брука за овај тим, али и за земљу из које долазе.

Али, ни овакво понашање наших играча и стручног штаба неће проћи без одговора дисциплинских органа Уефе, то треба да буде јасно свима.

Потпун психолошки пад је сасвим разбио и онако проблематичну концепцију нашег селектора Крчмаревића који се определио за игру без средњег реда и ослањање на индивидуалне могућности Сулејманија, Качара, Тошића…, који су били сасвим одсечени у нападу и све лопте које су наши играчи из средине упућивали ка њима биле су лак плен шведске одбране.

Завршница ове неславне епизоде нашег учешћа на ЕШ донела нам је нове невоље, попут искључења Петковића који је руком у скоку ударио Тоивонена, па смо остали са девет играча. На срећу, претећа резултатска катастрофа се није догодила, понајвише због смањених амбиција домаћина и велике борбености преосталих репрезентативаца Србије. Ипак, то није могло да поправи укупан лош утисак, а да су наше тврдње са почетка овог текста о својеврсној политизацији утакмице у Малмеу тачне, говори и тренутак изласка из игре Швеђанина Бајрамија, Албанца са Косова и Метохије и братски загрљаји и љубљење са шведским тренером Ленартсоном уз громогласне аплаузе из гледалишта.

На крају и реч, две о коментаторима са лица места и из студија. Чини се да су додатно иритирали тв аудиторијум својим болећивим односом према понашању наших играча и појединаца из стручног штаба. Извештач из Малмеа као да није извештавао за телевизију, већ за радио. Упорно је наводио имена играча и додавања, („додаје лево, додаје десно…”) као да то нисмо и сами видели, а избегавао да коментарише нашу игру, грешке и неспортско понашање.

Таквим односом неће помоћи да се ствари поправе и да наши младићи увиде у чему су грешили. Напротив. Морамо на крају рећи да је већ сувише отужно слушати и читати жалопојке и плач наших фудбалских и новинарских посленика на арбитре. Увек су нам они криви. А неправди у фудбалу, као и у животу, увек ће бити. Слабије сломе, они мудрији, стабилнији, вештији и са више самопоуздања често ојачају.