Председник који испуњава обећања

"Ово ће бити први светски шампионат на који одлазимо с нескривеном намером да освојимо златну медаљу", изјавио је пре три месеца председник Кошаркашког савеза Шпаније (ФЕБ) Хосе Луис Саез. Можда је некоме то звучало прехрабро, можда и – нетактички, али се обистинило на најлепши могући начин, пошто је у полуфиналу савладан олимпијски победник Аргентина (75:74) а у финалу збрисан европски шампион Грчка (70:47).

У нашем спорту (и друштву) ретки су функционери који су кадри да поставе високе циљеве и да их испуне и да тако јасно повуку црту између себе и мноштва алиби-мајстора. Поменимо председника Одбојкашког савеза наше земље Александра Боричића који је после освојене бронзе на Олимпијским играма у Атланти 1996. нагласио да је циљ – злато у Сиднеју 2000. Тако је и било.

Марионете сивих еминенција

Некада су Шпанци могли само да маштају да ће им кошарка бити успешна као наша, ми смо им били идоли, а данас они имају све оно чиме смо се ми дичили деценијама: и сјајне резултате у свим селекцијама (кадети, кадеткиње и јуниорке – европски прваци, јуниори бронзани...) и своје место у највишим форумима Светске кошаркашке федерације (Хосе Луис Саез је изабран у Извршни борд). Наша кошарка је изгубила углед и на терену, јер четири године тоне, и ван њега – најновији доказ слабости домаће организације је то што је нико није представљао на Фибином конгресу у Токију иако је у том граду боравио "крем" домаће кошаркашке дипломатије...

Српска кошарка је жртва непланског рада и личних интереса. Уместо да се на кључна места доводе најбољи, да се постављају они који предложе најквалитетнији програм за напредак, Кошаркашки савез је постао стециште марионета разних сивих еминенција. Тога су свесни многи наши прослављени играчи који не желе ни да кроче у Сазонову 83, зна то и светски човек Борислав Станковић који се у изборној трци повукао пред локалним "јунаком" Блажом Стојановићем, зна то и тренерски доајен Ранко Жеравица указујући на многе пропусте рада Стручног савета који "пуца од ауторитета а нема ауторитет"... Међутим, нико нема храбрости да потегне питање нечије одговорности а камоли да упре прстом и покаже на кривца. Што је још горе, нико не даје предлоге како да се изађе из кризе, а она је све дубља.

Зашто један Пау Гасол, најбољи играч управо завршеног Светског првенства, може мирно да каже у својој земљи да није увек спреман да игра за своју репрезентацију (на Евру 2005 у Београду био је ТВ коментатор) и да му на томе нико не замери, а једном од најперспективнијих центара на свету Ненаду Крстићу из КС Србије прете одузимањем пасоша и забраном уласка у земљу и чак му застрашују породицу. Неретко се може чути последњих година, додуше не толико гласно, да неки наши играчи не желе да играју за "овакав Савез". Ко ће тек играти за нови КС Србије кад његов садашњи председник Блаж Стојановић упорно понавља, чак из Јапана, да "свима који не желе да играју за Србију треба одузети пасоше и забранити улазак у земљу".

Није било (не)успеха

Посебно незрело, па чак и увредљиво за свакога ко се разуме "у бројеве", звуче приче појединих одговорних људи у нашој кошарци да у Јапану "није било неуспеха". Јер тај пласман (деоба од 9. до 16. места) је један од два најлошија у историји "плавих" на светским првенствима: на првом Мундијалу 1950. у Буенос Аиресу били су 11. а од Рио де Жанеира 1963. увек су били на победничком постољу, са рекордних пет златних медаља (Американци и Руси имају по три).

Једна од ретких изјава које тешко могу да се оспоре јесте она да "овај тим није могао више". Чак није тачно и оно чиме се правда лош резултат – да је извршена смена генерација – , па ће се по свему судећи догодити исто што и после Евра 2003 у Шведској на којем је било играча са "једнократном употребом". Чак је и Бора Станковић наглашавао да је једна од крупних грешака начињена управо те 2003. јер је то био најбезболнији тренутак за смену генерација.

Пример да се рад на дуге стазе исплати управо је Шпанија која ову своју генерацију негује од 1998 (петорица садашњих 26-годишњака били су омладински прваци и света и Европе: Кабезас, Наваро, Б. Родригез, Ф. Рејес и П. Гасол). И вицепрвак Грчка је дуго градила "костур" свог тима, као и олимпијски победник и четврта на свету Аргентина. Трећепласирани Американци су прошле године почели да стварају екипу за Олимпијске игре у Пекингу 2008. А видећемо који од наших играча из Јапана ће се појавити у Пекингу, уколико стигнемо до њега (из Европе се на тај догађај пласирала Шпанија као првак света, придружиће јој се још два најбоља тима са Евра 2007 у Шпанији, а још четири ће добити прилику кроз квалификације).

У односу на прошлу годину наша репрезентација је претрпела највише измена од свих селекција на свету, а и у својој историји када се гледају тимови од сезоне до сезоне. Остали су само Авдаловић, Ракочевић и Миличић. Када се ради плански, сваке године се уводе два-три нова играча а не девет. Ако су већ прављени резови, могло је то да се уради храбрије и мудрије, као што је учинио селектор Турске Богдан Тањевић који је залупио врата неким искусним играчима а уврстио пола "сребрног" младог тима са недавног Европског првенства за кошаркаше до 20 година у Измиру. Турци су у Јапану стигли до шестог места и већ им се назире јак састав за Муднијал 2010. у Истанбулу. А из нашег младог тима, који је Турке савладао у финалу на њиховом терену, нико није добио прилику да игра у Сендаију и Саитами.