Добро плати, боље контролиши

Јавни говор о корупцији у странкама звучи медијски примамљиво, посебно у условима економске кризе и значајно потрошеног народног поверења. Општа медијска прича о искварености политичара, зачињена сензационализмом, повремено служи као филтер за задовољење народног беса. Да би била више од медијске димне завесе борба против политичке корупције мора имати јасан смисао, практичну операционализацију и резултат.

За успешну борбу против корупције у странкама нужно је садејство три међусобно повезана фактора: политичке воље, непристрастне и делотворне примене правних прописа, трансформација организационе структуре и начина функционисања странака.

У много чему, политика је ствар воље политичких актера. Тешко је веровати да је страначка корупција у потпуности ван домашаја кључних политичких личности. Напротив, страначке елите више контролишу него што не контролишу своје функционере и чланство, што подразумева и „мангупе у сопственим редовима”. Уколико страначке елите реше да заложе своју моћ и ауторитет у борби против корупције у странкама, овај процес могао би да иде брже и лакше него у другим сегментима друштва.

У другом кораку, декларативно исказана воља за борбу против унутрашње искварености странака конкретизоваће се непристрастном применом одговарајућих правних прописа предвиђених за антикоруптивно деловање државе уз веће уважавање мишљења независних регулаторних тела. За тако нешто довољна је одлучна политичка воља и акција.

Треће, борба против корупције у странкама не може се темељно спровести без промена унутарстраначког живота. Странке су посед елита. Њихова неприкосновена моћ отвара простор за сваку врсту политичких и других договора морално сумњивог садржаја. Моћ страначких елита мора се нужно ограничити како од стране чланства, тако и од стране критички настројене и политички заинтересоване јавности. Паралелно са већом одговорношћу страначких елита, мора се увести и принцип смењивости због изостанка резултата у политичком раду, односно због злоупотреба страначких или државних функција.

Странке би требало и да прекину с пласирањем демагошких ставова о непрофесионалном карактеру политике као позива. Сваки одговоран позив, па и позив страначког функционера захтева одговарајућу материјалну надокнаду. У супротном, политичка позиција у странци и држави, постаје изазов за стицање материјалног богатства. Трошак професионализације странака вишеструко је мањи од штете настале корупцијом. Гесло у прилог професионализације политике као позива је јасно: добро плати, али још боље контролиши, а злоупотребу ефикасно и строго санкциониши. За овај подухват извори финансирања морају бити јавни и подложни свакој врсти контроле.

Читав пројекат борбе против корупције у странкама, тест је озбиљности страначких елита и медија. Ухваћени у корупцији биће кажњени и јавно осуђени, док ће истовремено корумпирани, а неприведени правди, у највећем броју случајева бити онеспокојени и пометени у нечасним радњама. Уосталом, и без корупције у странкама, политички рад у Србији одувек је био високо привилегован посао. Да би се политика као позив кретала у границама минимума моралних вредности, порука по питању борбе против страначке корупције је јасна: „Са речи на дела!”.

Политички аналитичар