Живот у транзицији

Настала на основу драме Александра Радивојевића, представа „Самоудица” у режији Снежане Тришић критички се бави нашим друштвом, при чему је фокусирана на огољавање лажног морала, претенциозности уметности и уметника, цинизма глобалне политике. Текст садржи бројна занимљива, продорно иронична и оштра запажања о овим темама, али то, само по себи, није довољно да се изгради узбудљива и уметнички значајна представа. Њени недостаци произлазе из недостатака текста. Ликови и ситуације су скоро само у функцији директног изражавања субверзивних идеја– они нису довољно драмски уверљиви, сасушени су, немају свој живот.

Радивојевић као да по сваку цену жели да буде ексцесан и шокантан и као да су сви његови напори усмерени на то. При томе, та врста неестетизоване директности, приказа нагих, намучених тела, физичких обрачуна, силовања, некрофилије и других гадости, нису нам више шокантни per se. Стварност и животи које живимо превазилазе суровост коју позориште може да нам понуди. Тако да такве, вербалне и физичке, експлицитности у театру немају више ни функцију провокације.

Глумци су најквалитетнији деоове представе, сви играју врло вешто и надахнуто, иако су ликови само скице, нацрти. Бранислав Лечић обликује озбиљног манипуланта Радмана, вођу аудиције и пројекта у коме учествују остали актери. Христина Поповић Мијин ствара лик просте Лине, мученице која би желела да буде део естраде пинковског типа, Бојан Димитријевић несрећног Кољу, дирљиво занесеног псеудоуметника, а Јелена Ђокић врло интелигентну и чврсту, али и прилично изгубљену Софију.

„Роналде, разуми ме” Филипа Вујошевића је савремена драма која даје сликовит, црнохуморан, такође критички приказ прилагођавања друштвеној транзицији, кроз шест ликова запослених у једном београдском „Мекдоналдсу”. Текст има довољно квалитета и потенцијала за сценско разигравање – домишљате и саркастичне опсервације о безличности капитализма, понекад баш густу метафоричност, уверљивост ликова.

Нажалост, редитељка Ана Томовић није адекватно сценски протумачила Вујошевићев комад, тако да смо гледали једну превише грубупредставу. Она је остварена крајње стилизовано, од сценографије (Љерка Хрибар) и костимографије (Момирка Баиловић), до начина игре. Са једне стране, та драстична стилизација тачно је представила безличност система, али је, истовремено, одузела животну уверљивост ликова и њихових односа. Посебно погрешно је у представи дат лик Олге, ментално неразвијене девојке која ради у ресторану, у оквиру програма ресоцијализације. Глумица Златија Ивановић је игра суво, без осећања, као да је некакав робот. Тако не успева да прикаже суштину лика Олге, њену детињу наивност и невиност којесе коренито супротстављају премисама окружења, доводећи их у питање – безосећајности, бруталној компетитивности. Зато је, у представи, њен лик изгубио смисао.

Једна од главних идеја представе била је, ваљда, да изрази конфликт између реалне рањивости актера и нереалних захтева друштва да буду увек успешни, ведри, јаки. У том смислу је типична сцена у којој Парче (Милош Ђорђевић) неутешно цмиздри, уз препатетичну песму Мараје Кери, јер га је Мина (Мирјана Ђурђевић) одбила. Животност ове сцене уништена је због претераности израза његове туге, ситуација је постала гротескна. Није јасно зашто је редитељка изабрала карикирање емоција; тиме се не добијају већ губе значења. Затим се тај призор нагло смењује театралним плесом актера, уз декадентни диско хит „Hands Up”, што, дакле, показује тај наметнути императив механичког, нељудског понашања. Идеја је овде јасна, али је њено спровођење превише очигледно и банално, а репрезентативно за овупредставу.