Десет одсто ниже цене мито услуга?

Кажу да су након анексије Босне и Херцеговине Аустријанци на сваки начин покушавали да сузбију раширену корупцију која је тамо владала. Не само да су ћате, хећими и остали тражили него су им сељаци сами доносили мито. Видевши да том обичају не могу стати украј и да закон нико не поштује, централна власт је донела уредбу којом се тачно прописује висина мита за различите врсте услуга. Озваничивши корупцију власт је учврстила своју позицију остваривши основни циљ – поштовање аустријског закона.

Не знам да ли је ова прича истинита, али извесно је да је поучна, а могла би бити и корисна за целовитије разумевање корупције. Наиме, основна теза овога текста је да корупција, па и она страначка, не би била тако раширена када не би имала врло важне друштвене функције. Другим речима, осим разарајућих ефеката о којима се најчешће говори, овде ће бити речи о функционалности корупције због којих је она могућа и због чега je толерише друштвo.

За почетак поменимо онај бенигни облик када државни службеници примају, а понекад и суптилно траже мито да би своју дужност обавили како ваља или да би у одређеним границама клијенту прогледали кроз прсте. Ова појава је раширена у сиромашним земљама независно од типа друштвеног система или културног круга коме припадају. Сви то знају, свима је јасно, али држава систематски ништа или мало чини против те појаве. На тај начин сиромашна држава, заправо, снижава трошкове за одређене неопходне јавне послове пребацујући их на плећа грађана. Другим речима, толеришући корупцију могуће је одржати зараде у јавном сектору на ниском нивоу, а истовремено очувати задовољавајући степен мотивације за обављање тих послова. Као што многи конобари раде тежак посао за ниску плату очекујући надокнаду кроз напојницу, тако полицајци, лекари, наставници, службеници и остали запослени у јавним службама у многим сиромашним земљама обављају те одговорне послове за бедну плату подразумевајући да уз њу иде мито.

Kакву позитивну друштвену функцију, међутим, може имати страначка корупција у Србији? Мада звучи скандалозно и политички некоректно, тврдим да без страначке корупције не би била могућа транзиција, а то је основни јавно прокламовани друштвени циљ у последњих двадесет година.

Капитализам у Србији није, нити је могао настати као последица духа капитализма, нити тако што би на површину испливали појединци са развијеним предузетничким способностима. Можда је тај спори еволутивни пут постојао у првим капиталистичким земљама, али од постсоцијалистичких друштава очекивало се да транзицију савладају много брже. Најбржи начин је онај који се академским језиком назива конверзија политичког у економски капитал, а преведено на обични језик значи корупција, односно коришћење политичких (јавних) функција и веза за стицање личног економског богатства.

Нема капитализма без капиталистичке класе. Представа о капиталисти какву је развио Вебер овде не важи. У најбољем случају она служи као легитимацијско покриће новог система. Стварни пионири нашег капитализма пре двадесет година били су (пасионирани гледаоци домаћих ТВ серија ће се сетити) Курчубић и Јатаганац, а не мајстор Живота, па чак ни његов конкурент Анђелко или Паја и Јаре. Временом је та врста мутирала у складу са промењеним ратним и поратним приликама, али основно правило је увек гласило да се у круг капиталиста не може без политичке подршке.

Можемо се згражавати и с пуним моралним правом осуђивати поступке појединаца, али логика система је неумољива. Као што је социјализам грађен чупањем бркова и другим злоделима за која нико није одговарао, тако је и капитализам изграђен на корупцији за коју нико неће одговарати. Значи ли то да је корупција наша судбина? Управо супротно, чињеница да је са врха система дошао позив за обрачун са страначком корупцијом значи да је корупција постала дисфункционална. Капиталистичка класа је формирана, а цена корупције која је до сада била пребацивана на грађане кроз више цене производа и услуга сада би могла представљати камен око врата домаћим капиталистима у конкурентској борби са великим страним корпорацијама. Другим речима, оно што је до сада представљало инвестицију сада постаје оптерећење и данак из профита.

Када је пре пар година један тајкун покушао да се обрачуна са страначком корупцијом (не зато што му је била мрска већ зато што му је постала скупа) завршио је у егзилу. Данас, међутим, изгледа да је дошло време да се оконча ера страначке корупције јер више ничему не служи, а много кошта. То не значи да корупције више неће бити, али значи да ће убудуће деловати против логике система. Што се грађана тиче уколико се та појава искорени могли би очекивати ниже цене производа и услуга за десет процената.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду