Крњи суверенитети

Без намере да доводим у сумњу снагу ичије тежње за групним идентитетом, а посебно оним националним, поставља се питање о оправданости даље номинације мини нација-држава (Kleinstaaterei).

Право народа да се конституише први је формулисао амерички председник Т. В. Вилсон почетком 20. века. Његов принцип националности прихватио је и В. И. Лењин, формулишући га као право на самоопредељење и отцепљење. Вилсонов принцип није примењиван код оних нација које су формиране у државама које су постојале пре него што су створене нације – Велика Британија, САД, Француска. Оне су своје поданике мобилисале тако што су их претвориле у равноправне грађане. Принцип је примењиван само у државама у којима су нације формирали припадници етничких или културних скупина које се нису подударале с постојећим државама империјама – попут Турске, Аустроугарске и Русије.

Примена принципа националности потпуно је прекројила политичку карту Европе. После Првог светског рата Европа је имала 27 држава, а само након распада СССР-а, Чехословачке и СФРЈ добила је још 17 нових. Студије европских регионалистичких покрета предвиђају да ће се процес наставити и у капиталистичком свету. Оне предвиђају да ће само на Западу бити створено најмање 42 мини државе. Процесу номиновања мини нација-држава као да неће бити краја, а реч "балканизација" – која је увек спадала у фразеологију политичке увреде – може добити позитивну конотацију.

У промењеним околностима нације-државе губе старо значење. Нису то више државе које су потпуно суверене. Оне се понашају мање-више као локалне политичке заједнице којима је циљ да се повољније позиционирају у односу на транслокалне, односно транснационалне и глобалне ентитете. Бити чланица структура НАТО-а, имати столицу у УН, бити члан Светске банке или припадати ЕУ – то засад могу само нације-државе. Као што је етничким скупинама на простору Француске, Италије, Немачке или Сједињених Држава некад било пожељно да имају статус "нације" тих држава, тако је данас пожељно да нације-државе – а све су државе службено "нације" – буду део глобалних ентитета.

Ипак, право на суверену нацију-државу не могу остварити све етничке скупине, већ само оне које су већ политички закинуте (депривиране). Пут од политички закинуте до суверене нације-државе прелази се у четири корака: (1) стварање слике о себи као политички закинутој националности; (2) уверавање глобалног јавног мњења и међународне заједнице да је држава која је службено и "нација" једини кривац за њихову политичку закинутост; (3) да се од те државе и такве "нације" добије пуна политичка надокнада и, на крају, (4) да се, у херојској фази политичког признања, од међународне заједнице добије признање суверености.

Косметски Албанци су досад успешно прешли тек прва два корака.

На упозорење да случај косметских Албанаца није усамљен и да таквих "буџака" има широм "глобалног села" не треба реаговати намерном глувошћу. Нудити независност као универзални лек за све проблеме, домен је политичких дубиоза.

Отцепљивање политички закинутих (депривираних) националних скупина је процес који ће трајати. Он је, заправо, само једна од димензија савременог тренда усмереног на слабљење држава. Прве на удару су државе које тиранишу мањине и агресивно се понашају према суседима. Следе оне које ограничавају економски раст. Али, по омнибус принципу, на удару могу бити и све друге државе. Принцип отцепљивања политички закинутих националних скупина може бити коришћен и као механизам слабљења моћи државног сектора.

У случају пуне експанзије отцепљивања, ниједна модерна држава неће бити поштеђена. И највеће и најмање државе могу бити оптужене да ограничавају економски раст, да су им преобимна овлашћења, да су недовољно функционалне и ефикасне.

У случају "пандемије" отцепљивања – каква може бити будућност ЕУ? Она може бити погођена таквим таласом. Косово је добра прилика да се са овом ескалацијом престане. Решење за проблеме политички закинутих етницитета треба тражити на другој страни – а пре свега у регионалној сарадњи.

ЕУ може бити оптужена да спроводи политику закидања (депривације) и тиранију над старим европских нацијама. Србија је на озбиљном путу да то уради. Оптужбе да ЕУ крњи суверенитет и уступа територију другима добро су разумеле чланице које имају проблема са својим политички закинутим националностима.