Звиждите!

Када се у јавности говори о корупцији најчешће се говори о ситном миту и као узрок се наводе сиромаштво и морал појединца или неке професије. При том изгледа као да се највећи део јавности помирио са чињеницом да су политичке партије у Србији дубоко огрезле у корупцију. Као да нисмо потпуно свесни у којој мери је корупција политичких партија опомињући знак трулежи система, трулежи која озбиљно угрожава опстанак саме државе као демократске.

У корупционашком ланцу политичке партије „продају” свој утицај на одлуке државних институција обезбеђујући екстра добит својим штићеницима. Ту добит потом деле према процентима који несумњиво укључују и личну корист оних који непосредно обављају „посао”. Претпостављам да посебну сласт оваквим трансакцијама даје чињеница да се барата туђим, државним новцем, државним буџетом, дакле новцем прикупљеним од пореских обвезника или новцем којим се могао попунити буџет. Дакле, у крајњем исходу ми грађани и грађанке смо једина оштећена страна у овој нечасној работи.

Мислим да је посебно драматично то што овај облик корупције изједа институције система, руши поверење грађана и доприноси њиховом осећању несигурности, незаштићености и страху.

Корумпиране а од закона заштићене државне институције позив су на безакоње и безмало легитимизација „ситне корупције”.

Сами грађани и грађанке имају обесхрабрујуће мало могућности да измене ситуацију и бар смање корупцију у којој учествују и политичке партије. Наиме, борба против ове врсте корупције захтева пре свега акцију државе и њених институција. То пре свега укључује полицију, независне тужитеље и судство, али и спремност свих других институција да се корупција искорени. Проблем у Србији лежи у чињеници да су и све наведене институције под директном контролом и утицајем политичких партија. Тешко је очекивати да партијски кадрови у полицији и судству законски гоне и адекватно кажњавају своје партијске пријатеље због нечега што је корист за партију којој заједно припадају. Најгори начин безакоња је управо онај у коме институције државе не поштују законе које су саме донеле. Зато се у циљу самоодбране прибегава законском „покривању” нечасних радњи. Треба се само подсетити колико је институција у Београду учествовало у доношењу уредби, промена урбанистичких планова, склапању неповољних уговора у случају приватизације ради претварања у грађевинско земљиште! Цео систем је стављен у функцију привидног озакоњења пљачке града и грађана и грађанки. У томе учествују десетине, можда и стотине људи који су неспремни или неспособни да се одупру притисцима да се доносе одлуке на штету грађана. Нема подршка овим злоупотребама обезбеђује се и дубином промена у јавним службама у које после сваких избора политичке партије доводе „своје људе”. Можда је први корак у борби против партијске корупције стварање јавних служби у којима би радили професионални, непартијски јавни службеници који би били драстично кажњавани уколико би били укључени у неку корупционашку операцију. Ово је изузетно тешко остварити јер захтева да се партије добровољно одрекну дела свог утицаја, потпуну промену вредносног система и понашања јавних службеника и унутарпартијски и међупартијски договор о томе да желимо владавину права у Србији.

Притисак на политичке партије и државне институције мора доћи и из медија који опет морају да се одупру притисцима из партија и пословног сектора. Упорно истраживање и указивање на случајеве корупције на крају мора довести до другачијег понашања истражних и судских органа. Потребно је да у овоме јавност подржи медије и да истовремено на изборима на свим нивоима казне све оне који се противе или успоравају обрачун са корупцијом.

Осим тога, грађани могу постати „звиждачи”, то јест они који откривају и пријављују случајеве корупције. У великом броју земаља „звиждачи” су заштићени посебним законима који им обезбеђују анонимност и сигурност.

Дакле, грађани и грађанке, за почетак, ЗВИЖДИТЕ!

Директор „Грађанских иницијатива”