Ником ништа

Нико још није успео да побегне од истине своје, која нас као сенка прати у стопу. А истина је да нисмо оно што смо некада били, да смо се потрошили и променили. Опсена нас држи у власти, не можеш јој ништа јер не знаш шта хоћеш, у земљи где се сви стално љубе, а где нико никог не воли.

Ћутке лепим корак на корак, бурну реакцију у себи трпим, последњу снагу из себе извлачим да се поцепан закрпим. Моје мисли су као у некој измаглици. Где је одговор који би могао да ме задовољи? Да ли неизвесност правог пуног живота или сигурност животарења? Као што знамо ми правимо избор од слабе понуде. Поред мене пролази мртва природа угашених погледа. Одевени бедно у испране боје, бауљају право у загрљај своме крају. Шта се њима дешава, о чему они размишљају, шта прижељкују, како издржавају? Немоћ удара печате по нама. Тако смо одбогаљени.

Од парчића правим целину, чекам идеју која ће као сунце да ме озари да ме охрабри да се поново препознам да о себи нешто ново дознам. Никад нисам могао да себе обмањујем, да себе смањујем да би ме признали они који не воле никог. Оно чега се пре човек стидео сада се тиме поноси, ружноћом себе кити док са лепотом не зна шта ће. Менталне рације и кастрације дају нове плодове бола. Са стране посматрам вампирски пир. Нове жртве долазе да би се подмладиле старе утваре. Ко је некад био сада га нема,а онај ко је остао може да пријави нестанак човека. Ова осећања код мене овај свет буди, како бити нормалан а да човек не полуди. Као да сам од теста, пластелина или можда од глине стварност ме меси како јој се прохте,моделује ме како јој сине,а ја улажем отпор на све то.

Немар немир рађа. У ванредним ситуацијама дуго живимо, свуда око нас поражавајуће вести сваког дана о томе како се човек и на који начин бори за свој опстанак и достојанство. Секу се прсти и прети се бомбама да би се пробудила устондирана јавност. Свако неком дугује бар мало људскости. Злоупотреба људске патње не престаје, нико више не зна која су му права док га држава обмањује негујући у сваком понаособ дивљаштво и бес. Рушилачки нагони незадовољства су неисцрпни погон свеопште експлозије безнађа. Жеђ за правдом очајних не престаје. Не желим да будем роб нових робовласника, код мене нова мисао настаје.

Дезинформације праве информације,глуви телефони дати су сваком на коришћење. Како проверити истинитост свега, а самим тим не бити сумњичав у овом врзином колу у коме смо сви. Сачувати мозак,памћење и памет,врховни је задатак у овој елементарној непогоди којој смо изложени, не заборавити разлику између битног и небитног. Имати за шта и за кога живети и у чије се срце вратити. Човек буши свој живот да направи рупу кроз коју ће моћи да побегне. Где? Не зна. Само далеко од места где јесте.

Да ли ћу памтити само лоше ствари или да кажем нешто о добрим странама живота свог? Син ми се провукао у школи завршивши годину, сав је срећан и ми са њим, ко зна шта га све још чека, нека ужива док може. Ћерка расте увесељавајући нас прекопотребном срећом у овом чемерном свету. А ја и даље мешам боје за слике неке нове и тражим стихове за дане боље који не долазе. Треба живети за оне који те воле и које ти волиш,а осталима шта остане. Сунце подједнако сија и грешнима и праведнима. У коју категорију спадамо не знамо, остаје нам само да се надамо.