Где су избори ту је мито

Корупција је једна од главних препрека за нормално функционисање друштва. Јавља се у свим друштвима и периодима. На пример, историја корупције у САД веома је богата, а у новије време и софистицирана. И Велика Британија, о којој се говори као о колевци демократије, захваћена је, и то наравно не од јуче, неким облицима корупције. Ово помињем зато што се корупција обично доводи у везу с неразвијеним или мање развијеним земљама.

Најчешће се као разлог за корупцију наводи повезаност друштва с државом и влашћу, у складу с оним што је још лорд Актон рекао, да свака власт квари, а апсолутна власт квари апсолутно. И поред тога што су значајни разлози за корупцију у самој држави и власти, мени се чини да она има то својство да је инфилтрирана, на одређени начин, и у људску природу, да има и „антрополошко порекло”: јавља се код већег броја људи, а у појединим приликама и код оних моралних, који у неком тренутку из одређених разлога подлегну тој пошасти.

Интересантно је, иначе, да се највећа корупција јавља у институцијама од којих се очекује да буду полуге демократског и друштвеног развоја. То су: партије, парламент, извршна власт, судство... Кад је реч о партијским структурама и партијским врховима који желе да буду што успешнији у честим изборним тркама – за то су им потребне веће суме новца. И онда, наравно, један од најлакших начина јесте управо тај да партијске структуре размењују „услуге” са бизнисменима. Реч је, дакле, о узајамном односу и неписаном договору одређених сегмената моћи. Јер у условима савремених избора политичке странке тешко могу да функционишу ако нису ослоњене на велика финансијска средства „тајкуна” која им они дају за услуге које, опет, партије њима чине.

Партијска корупција доводи и до тога да су на многим кључним местима у предузећима, установама итд. они који нису довољно способни, али су партијски подобни. На тај начин се смањује укупна рационалност у друштву, а партије својом кадровском политиком постају једна од кочница развоја. Зато је партијска оријентација на попуњавању кадровских кругова лојалним људима који немају одговарајуће способности ни професионалне квалификације врло опасна. Посебан вид партијске корупције имамо и приликом запошљавања, када се људи без квалификација примају на одређена места, јер су рођаци или блиски пријатељи утицајних политичара.

Како се борити против корупције? Искоренити је није могуће. Јер она је једна од константи човековог битисања и може се само смањити и ограничити у подношљиве оквире. Али и у тим условима борба мора бити свеобухватна и бескомпромисна. Не бих рекао да је она код нас таква, нарочито с обзиром на статус агенција и других институција које би требало да се боре против корупције.

Једна од елементарних претпоставки за борбу против корупције јесте дефинисање законског оквира за то, али и стварање друштвеног миљеа у коме ће постојати јасно артикулисана воља за сузбијање оваквих појава. Потребна је и једна мање-више стална едукација становништва. С тим што не можете само на основу неких парцијалних мера довести ствар до краја. Мора постојати и један шири културни оквир, с неким елементарним приоритетним моралним вредностима, као што су опште добро, слобода, правда. Али култура се не ствара преко ноћи.

Проблем је у томе што имамо и корумпирани део судства. Државна администрација често заскаче суд или му шаље неке директивне поруке, тако да, неретко, судије раде по налогу појединих партијских или владиних ресора. Корупција је јако раширена и приликом запошљавања. Бити запослен данас је велика привилегија. Зато се подразумева да они који су у могућности да некоме обезбеде посао траже одговарајућу накнаду. Интересантно је и да је код нас, али и у низу других држава, парламент подложан корупцији, тако да се једно време говорило о томе да се зна цена посланичког места – колико је потребно новца за избор или колико посланик може да добије за прелазак у другу партију. Тако да је парламент који би требало да буде „огледало моралности” и место моралног понашања, у ствари, подлежан корупцији. И то није само случај са бившим социјалистичким земљама него и с неким прилично развијеним. Корупција је тако нашла свој домицил у оним институцијама, и то је парадоксално, од којих се очекује да буду највећи промотори борбе против ње.

Професор Факултета политичких наука