Слобода или ништа

Ових дана свугде ме има, али не знам да ли сам ту за своје најближе. Изашао је диск бенда у коме урлам 25 година гоњен неком својом истином. Опет смо људе изненадили полетом и снагом, уштинули смо их суштином и натерали их да се не скривају пред својим осећањима. То дело нико није хтео да изда. Као да смо нудили маглу, топлу воду, мачку у џаку. Сад кад је најзад изашло и први тираж плануо у рекордном року, сви показују неподељено чуђење како то нико није хтео да објави бенду који ужива велики реноме. Ако се то дешава њима, резонују они, шта тек други да очекују. Историја се у нашем случају увек понавља, нико нас неће, а онда нас сви својатају. Непрестана борба за опстанак.

Сви који су чули понуђено одушевљени су, говоре нам да смо направили одличну плочу. Ремек-дело. Можеш мислити. Лако је сад бити с неким и делити успех. А где су сви били кад је грмело и севало, кад се на наше молбе зевало, кад нико није имао уши за музику и речи, сведоке времена у коме сви заједно живимо.

Почиње цимање. Идемо на ноге људима који копају по нама да би нешто нашли за знатижељу других. Хране са нама радозналу светину. Опет смо окачени на дохват руке свима који ће по неком задатку да пишу о свему. На нишан глупих бајатих прежваканих питања, која у сваком тренутку морају да надвисе паметни и шармантни одговори. Чак и онда кад бих се најрадије затворио у себе, ћутао и посматрао куда ово моје дело одлази и каква му је судбина док наставља да живи свој живот далеко од мене.

Јавно весеље почиње. Сви су позвани. Трудимо се да никог не изоставимо, не заборавимо јер заборав јако пече. То бар знам из личног искуства. Стојим испред гомиле туђих жеља, развлаче ме по потреби. Сваки од тих сервисера јавног мњења баш за себе очекује максимум мене. Хоћу да сам миран да бих лакше издржао оно што се очекује, јер што се мене тиче лично – ја ово не бих да приуштим себи. Мисли мојих осећања издекламовао сам на тој лименци што се диск зове. Немам потребу да објашњавам нешто недвосмислено речено. Слушам шта ме питају. Обично нису преслушали оно што смо урадили. Осећам да се губим у њиховим општим местима, јефтиноћама и тривијалностима, типа: ваш однос са публиком? И да ли је истина да сте ово рекли?

Публика. Маса која ужива моју љубав на мој начин. Дајемо им све, и преко тога. Зато нас воле свих ових година и стално нас траже. Издавачко-угњетачке куће то немају на памети јер немају памети, осим оних који иду на сигуран ризик са нама, покушавајући да схвате зашто нас људи воле.

Наравно да нису сва питања излишна. Има људи којима је стварно стало да чују и нешто паметно. Чини ми се бар. Ентузијасти, ретки људски примерци на овом светском отпаду, пионири набављачи вредног у времену бедном. Гледам лица свих тих људи. Ко су они? И да ли их стварно ово све занима? Да ли су њихови уредници власници њихових душа? Да ли их они усмеравају и дају им моћ да буду немилосрдни у дизању и спуштању слике нечијег живота. Језик ми ради ко луд, а мозак ми некад каска за њим. Ходам по ивици све време. Ако не будем опрезан, повредићу се. А све би требало да буде славље у част музике. Музика осећања против мртве тишине неосећања. Све понекад поприма облике узајамне отужности у овом времену побеђене људскости. Има и питања о приватном животу. Ту се највише жацнем. То је највредније што треба сачувати. Приватан живот је једини прави живот и треба га сачувати од олакости тиража. Почињем да се осећам непријатно и полагано се јогуним пред замком која ми се спрема. Отпочиње борба за своју слободу. Супротној страни то изгледа допадљиво и шаљиво. Трудим се да будем коректан, да победим свој бес у новонасталој ситуацији. Гњечење не престаје, све одлази предалеко, постаје гњаважа. Пратим ток својих мисли, идем за њима у правцу обећавајућег излаза из ове ситуације. Захваљујем се непознатима и одлазим да се видим овако уфлекан од свеопштег руковања. У борби за слободу не добијам ништа. То ми се прво чини. Хајде добро да размислим да ли је то коначан салдо свега, или ми само тако изгледа. Уморан сам и празан. Узели су и више него што сам могао да им дам. На крају крајева никог нисам увредио у својој спонтаности. Воле ме или воле себе што ме воле.

На крају остаје бенд и музика. Одлазим под окриље групе да се обновим са онима које волим, у своју сигурну кућу. Нико никог ништа не пита, само неми одговори очима. Појављују се и осмеси који потврђују да смо живи. Излазимо на бину да одсвирамо пригодан репертоар састављен само од нових ствари и једне прастаре. Чим почне прва ствар и навали сигурност, умор бежи из мога тела. Први аплаузи одобравања оправдавају све дрндање и нервозу којој сам био изложен. Горе могу да се отворим, а доле морам да се пазим. Ми смо рокенрол бенд који има шансу да разуме оно што други не желе у вези са сопственим животом. Летим на песми срећан у својој дебљини. Сад добровољно припадам свима. Наше ране светле. Постоји излаз из овог метежа што га је човек сам себи направио. Ништа није узалуд. На крају су сви задовољни. Са својом породицом одлазим својој кући. Миран сам док моја ћерка иза мојих леђа певуши "срце куца, ту је".

Има дана када нико не зна да постојим, када ме тишина обавија и када ме нико не зове, када помислим да ми је телефон покварен. Ако је у вези с послом, зна да нервира таква ситуација. Онда полагано налазим свој смисао и мир у најближима и стварима око себе. Обичан живот обичног човека. То ми прија. Обнављам се и долази прилив нових мисли и идеја. А онда почну да ме сврбе табани. Пут почне да ме зове на пут.